Nacionalizam

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Re: Nacionalizam

Počalji od SION taj 2014-02-20, 15:38

Nacionalizam je produkt Zapada i čedo Francuske revolucije posle koje je tradicionalni hrišćanski moral i poredak zamenilo idolopoklonstvo sa narodom i nacijom.
Nacionalizam sa čisto hrišćanskog stanovišta je paganska ideja povampirena u 19 veku.

Naravno svaki hrišćanin voli svoj narod i državu i ta ljubav se naziva rodoljubljem i patriotizmom, ali tu nema ostrašćenosti i ideologije već samo čista i iskrena ljubav.
avatar
SION
Admin

Broj poruka : 1226
Datum upisa : 14.11.2013

Pogledaj profil korisnika http://www.youtube.com/channel/UC-_qo5qnRAEIQQH7lamfKzw

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nacionalizam

Počalji od SION taj 2014-02-20, 15:40

1. PRAVILAN ODNOS HRIŠĆANA
PREMA OTADŽBINI I NACIONALIZMU

Nacionalizam i netrpeljivost među susednim narodima, deo su stvarnosti na našim prostorima. Neki nacionalizam smatraju pozitivnom pojavom, a neki negativnom. Veliki broj nacionalista kod nas deklariše se vernim hrišćanima, jer smatraju da kao pripadnici određene nacije moraju pripadati i određenoj veri. Međutim, da li su takvi stavovi u skladu sa Biblijom? U ovom članku pogledaćemo šta Božija reč kaže o tome.
Jedno u Hristu

Biblija ne daje prostora da se hrišćani ni u kom pogledu dele po narodnosti. Naprotiv ona to osuđuje. Apostol Pavle kaže da je morao da prekori apostola Petra zato što se Petar pred jevrejskim hrišćanima postideo ne-jevrejskih hrišćana i time "kršio istinu evanđelja" (Gal. 2:11-16). Apostoli Petar i Pavle su obojica bili Jevreji. U ranom hrišćanstvu neki jevrejski vernici mislili su da su kao Jevreji bolji od ne-jevreja, tj. da su zbog svoje nacionalnosti bliži Bogu. Ova greška potekla je iz verovanja da zato što je Bog sa Jevrejima sklopio Stari zavet, njihova posebnost u odnosu na druge se nastavlja i u Novom zavetu. Apostol Pavle to pobija na više mesta i dokazuje da je Novi zavet za vernike iz svih naroda. Dalje u tekstu, apostol Pavle poručuje novim vernicima: "Verom u Isusa Hrista sad ste svi sinovi Božiji; jer svi vi koji ste u Hrista kršteni - u Hrista ste se obukli. Nema više ni Judejina ni Grka, nema ni roba ni slobodnjaka, nema više ni muško ni žensko; jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu." (Gal. 3:26-28)[1]. To isto se potvrđuje i apostol Petar: "... Bog ne gleda ko je ko, nego je u svakom narodu mio njemu onaj koji ga se boji i tvori pravdu." (Dela 10:34-35).

Među hrišćanima, dakle, ne sme biti podele ni po nacionalnoj, niti po bilo kojoj drugoj osnovi.
"Dobri Samarićani"

Gospod Isus kaže da je druga najveća zapovest voleti bližnjeg svog kao i samog sebe (Lk. 10:29-37). Neko od slušalaca je upitao "ko je bližnji moj?" Isus je na to odgovorio pričom o dobrom Samarićaninu. U priči, drumski razbojnici su opljačkali jednog Jevrejina i ostavili ga ranjenog na putu. Putem su prošla dva jevrejska sveštenika, ali nisu htela da mu pomognu da se ne bi isprljali krvlju. Tada je prošao jedan Samarićanin koji je pomogao ranjenom čoveku i smestio ga u gostionicu o svom trošku. Isus je rekao da je upravo taj Samarićanin bio njegov bližnji.

Današnji čitaoci te priče većinom ne razumeju glavnu "caku" u toj priči, jer ne znaju nešto što je Isusova publika itekako dobro znala: Samarićani i Jevreji su u to vreme bili najljući neprijatelji. Samarija se graničila sa Judejom (domovinom Jevreja) i iz istorijskih razloga te dve etničke grupe bile su u izuzetno lošim odnosima, toliko lošim da je jevrejska tradicionalna religija zabranjivala Jevrejima da čak i govore sa Samarićanima. Kad se to uzme u obzir, Isus je itekako šokirao svoju jevrejsku publiku. Prevedeno na naše lokalne prilike, ta priča zvučala je kao kad bi neko rekao da je u vreme sukoba na Kosovu 1999. neki pripadnik OVK pomogao ranjenom vojniku JA! I uz sve to Isusova zapovest je "ljubi bližnjeg svog kao samog sebe..."

Hrišćani moraju voleti ljude svih nacionalnosti i vera bez obzira na istorijske i trenutne prilike.
"Moja je osveta, ja ću je uzvratiti"

Jedno od pitanja koje se postavlja je "kako da mi volimo neke od naših susednih država kad su oni nama u istoriji i ratovima uradili razne nepravde?" Oni koji to pitaju, obično su mišljenja da bi bilo pravedno primeniti neku vrstu odmazde i ako je moguće "uzeti natrag šta je pravedno naše". Nije mi namera da raspravljam istorijske nepravde o tome kome pripada koja teritorija, ili ko je koga više zlostavljao u kom ratu. Verujem da je rat po definiciji zlo, i to ovde nije tema rasprave. Ono što nas Biblija uči je da svetiti se za nepravdu nije na nama već na Bogu. Apostol Pavle kaže: "Ne svetite se sami, dragi moji, nego dajte mesta gnevu Božijem. Jer je napisano: 'Moja je osveta, ja ću uzvratiti', govori Gospod. Nego "ako je tvoj neprijatelj gladan, nahrani ga; ako je žedan, napoj ga; jer ako to činiš, glava će mu goreti od srama. Ne daj da te zlo pobedi, nego ti pobedi zlo - dobrim." (Rim. 12:19-21).

Pored ovog ima i drugih stihova u Bibliji koji osuđuju osvetu (npr. Mt. 5:39). Osveta se u svojoj suštini protivi mnogim principima koje je Bog postavio vernicima. Zla i nepravdu čine pojedinci i Bog kaže da će on "izravnati račune", a da je na nama da naše neprijatelje, kao i sve druge ljude, volimo, ma koliko to teško bilo.

Traženje osvete je zlo koje hrišćane ne sme da nadvlada.
Građani Carstva Nebeskog

Novi zavet kaže da su svi hrišćani su deo Božije države - Carstva Nebeskog. Isus kaže da je Carstvo Nebesko u ovom vremenu duhovni koncept (Jn. 18:36) i da su svi istinski vernici deo Carstva. Drugim dolaskom Isusa Hrista na zemlju Carstvo će se materijalizovati i biti dom svih Hrišćana iz svih vremena (tema knjige Otkrivenja).

Ako su hrišćani građani Carstva Nebeskog, logično je da ga smatraju za domovinu. To apostol Pavle i potvrđuje: "A naša je domovina na nebu, otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda Isusa Hrista..." (Fil. 3:20 DS). Ako su hrišćani građani Carstva, onda je prirodno da su odani njemu i Bogu kao vladaru pre nego državi u kojoj trenutno žive. Gospod Isus je rekao da niko ne može da služi dva gospodara. Neminovno, doći će do sukoba lojalnosti (Mt. 6:24).

Da li to znači da treba mrzeti državu u kojoj živimo? Naravno da ne. Biblija podstiče vernike na svaku moguću akciju koja donosi duhovnu i materijalnu dobrobit društvu u kome žive. Isus je rekao da je druga najveća zapovest voleti svoje bližnje; apostol Pavle smatra da je briga o siromašnima jedna od najvažnijih funkcija Hristove crkve; on takođe upućuje vernike da se pokoravaju zakonima zemlje u kojoj žive (osim ako ti zakoni ne zabranjuju hrišćanima da slave Boga ili ih na drugi način teraju na greh (Dela 4:19)), i da treba da budu uzorni građani (Rim. 13:1-7).

No, iako smo pozvani da budemo uzorni građani moramo biti svesni realnosti o ovozemaljskim državama. One su privremene ljudske tvorevine koje će kad tad nestati (Otk. 16:19). Cela knjiga Otkrivenje nam govori da će sve države sveta i njihove vlasti po Hristovom drugom dolasku nestati, i on će suditi svima i vladati kao car nad Zemljom i svim narodima. Ako su države prolazne, a hrišćani se posvete uzdizanju i proslavljanju svog etničkog porekla i trenutne države stanovanja, rade to u suprotnosti sa Isusovim učenjem koje kaže: "Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gde moljac i rđa uništavaju i gde lopovi potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blago na nebu, gde ne uništava ni moljac ni rđa, i gde lopovi ne potkopavaju niti kradu; jer gde je blago tvoje, onde će biti i srce tvoje." (Mt. 6:19-21).

Apostol Petar piše vernicima: "Ljubljeni, molim vas kao strance i putnike na zemlji, da se čuvate telesnih žudnji, koje s dušom rat vode (1. Pet. 2:11 LB)." Reči stranci i putnici kažu nam da su vernici na ovom svetu privremeno i da se prema životu tako treba i da ophode, te da se fokusiraju na vršenje Božije volje i izgradnje onoga što je neprolazno, onoga što će biti vrednovano u Hristovom Nebeskom Carstvu (Mt. 6:19-21).

Carstvo Nebesko nije neka utopistička zamisao ili slatko praznoverje. Koncept Carstva je jedan od stubova hrišćanske vere i svi istinski vernici su svesni toga i prema tome upravljaju svoj život.

Za hrišćane je, dakle, Carstvo Nebesko istinska domovina, a na ovoj zemlji mi smo stranci i putnici.
A šta sa nacionalnom pripadnošću?

Neki se i dalje pitaju: "Dobro, lojalnost državnoj vlasti je jedna stvar, ali zar je pogrešno ponositi se mojom nacionalnošću (npr. Srbin ili Bugarin)?" I na to pitanje primenjujemo slične biblijske principe.

Pogledajmo prvo šta nam Biblija govori o poreklu naroda. Biblija kaže da su svi ljudi potomci jednog čoveka i žene. Samim tim svi su ljudi po poreklu jednaki. Biblija nam dalje govori da je podela ljudskih jezika nastala kao posledica Božije kazne (1. Moj. 11). U Otkrivenju kaže se da će po drugom Hristovom dolasku vernici iz svih naroda i plemena slaviti Hrista i klanjati mu se (Otk. 7:9), a da će nevernicima iz svih naroda biti suđeno (Otk. 19:15)[2]. Prethodno pomenuti stih Otkrivenja kaže da će među vernima biti prisutni pripadnici svih narodnosti. To znači da će na Nebu važiti samo podela na vernike i nevernike bez obzira na nacionalnu pripadnost.

Biblija nam daje još jedan interesantan koncept nacionalne pripadnosti; u Poslanici Jevrejima 11, autor tog teksta daje istorijske primere uzornih vernika koji su verovali Božijim proročanstvima. Ta proročanstva su obećanja o budućnosti Izraela i dolasku Spasitelja celog sveta. Pravi vernici su posvetili svoj život živeći u svetlu tih obećanja, iako su znali da na ovoj zemlji neće doživeti da vide ostvarenja tih obećanja oni sami, već njihovi potomci i ostali verni ljudi. Takva vera je ono što je Bog uvek vrednovao. Autor zaključuje: "Shodno veri pomreše svi ovi ne primivši obećanja, nego ih samo izdaleka videše i pozdraviše, i priznaše da su stranci i došljaci na zemlji." (Jev. 11:13)

Autor teksta za došljake koristi grčku reč parepidemos koja označava putnika ili stranca (u prevodu Luja Bakotića ta reč se uvek prevodi kao putnik). Autor, dakle, jevrejske vernike iz doba Starog zaveta naziva strancima na zemlji bez obzira na to što su kao etnički Jevreji imali Izrael kao svoju ovozemaljsku domovinu!

Tu istu reč apostol Petar koristi u svojoj prvoj poslanici kad obraća vernicima različitog etničkog porekla. Apostol Petar kaže: "Petar, apostol Isusa Hrista, izabranim došljacima, rasejanim po Pontu, Galatiji, Kapadokiji, Aziji i Vitiniji..." (1. Pet. 1:1). Te maloazijske oblasti bile su dom narodima različitog etničkog porekla. Međutim, on ih sve naziva jednim imenom - došljacima ili u prevodu L. Bakotića putnicima.

Dalje, u istom tekstu čitamo: "A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod, da objavite slavna dela onoga koji vas je iz tame prizvao u svoju čudesnu svetlost..." (1. Pet. 2:9). Za samu reč narod u smislu nacionalnosti Novi zavet koristi grčku reč etnos koja je podvučena u gornjem tekstu[3]. Ta reč po definiciji označava narod istog porekla, tj. jedinstvenu etničku skupinu ili pleme.

Iako piše različitim etničkim grupama, apostol Petar ih naziva jednim narodom, zasebnim narodom koji su na zemlji stanci i putnici (ili došljaci). To je i razumljivo jer svi istinski vernici svih nacionalnosti slede iste životne principa i vezuje ih odnos prema Hristu.

Hrišćani su, dakle, u duhovnom smislu jedna etnička skupina - jedan narod.
Da li to, dakle, znači da je patriotizam greh?

Odgovor na ovo pitanje u mnogome zavisi u tome kako se patriotizam definiše. Videli da su istinski hrišćani građani Carstva Nebeskog i na ovom svetu stranci i došljaci, kako to kaže apostol Petar. On takođe potvrđuje da su svi hrišćani jedan narod. Hrišćani međusobno ne smeju da diskriminišu po poreklu ili ma kom drugom osnovu, tvrdi apostol Pavle, a Gospod Isus očekuje da volimo sve ljude, čak i one za koje nas naša narodna tradicija uči da su nam neprijatelji (priča o dobrom Samarićaninu). Dalje, apostol Pavle tvrdi da je tražiti osvetu greh. Na kraju, za hrišćane je veoma bitno da shvate poruku knjige Otkrivenja: da su ovozemaljske države privremene tvorevine a da je Carstvo Nebesko ono što verne očekuje u večnosti i da se u njega treba pouzdati.

Kad se te činjenice uzmu u obzir, patriotizam koji stavlja ljubav prema naciji i državi na prvo mesto (pre Carstva Nebeskog i ljubavi prema ostalim hrišćanima i nehrišćanima), a uz put podrazumeva mržnju i netrpeljivost prema drugim narodima, pogrešan je iz razloga koje smo videli.

Poštovati državne zakone, i raditi za dobrobit društva suština je hrišćanskog bića, ali je opsednutost nacijom i mržnja prema drugima, kao i traženje osvete za istorijske, ratne i druge nepravde je nedvosmisleno greh.
avatar
SION
Admin

Broj poruka : 1226
Datum upisa : 14.11.2013

Pogledaj profil korisnika http://www.youtube.com/channel/UC-_qo5qnRAEIQQH7lamfKzw

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu