Istina o Će Gevari

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Istina o Će Gevari

Počalji od SION taj 2014-02-20, 23:13

Mašina za ubijanje — Će Gevara, od komunističkog agitatora do kapitalističkog brenda

Će Gevara, koji je toliko toga ura­dio (ili je to ipak bilo isu­više malo?) na uni­šte­nju kapi­ta­li­zma, danas je jedan od ključ­nih kapi­ta­li­stič­kih bren­dova. Nje­gov lik ukra­šava nov­ča­nike, šolje za kafu, bej­zbol kape, torbe iz butika, pri­ve­ske, kutije s bilj­nim čaje­vima i, naravno, majice. Svuda vidimo čuvenu sliku soci­ja­li­stič­kog mane­kena sa beret­kom na glavi, sliku koju je Alberto Korda sni­mio prvih godina revo­lu­cije, kada mu je Če slu­čajno upao u kadar. Ta slika je, 37 godina posle Čeove smrti, i dalje logo revo­lu­ci­o­narne (ili kapi­ta­li­stičke?) šik mode. Šon O'Hagan tvrdi u Obser­veru da postoji čak i pra­šak za veš koji se rekla­mira poru­kom "Če pere belje".



Pro­i­zvode sa Čeo­vim likom pro­daju velike kor­po­ra­cije i mala pre­du­zeća. Na pri­mer, jedna tek­stilna iz Bur­ling­tona se rekla­mira spo­tom u kojoj mla­dić uz nji­hove pan­ta­lone nosi majicu sa Čeom. Kada su kuban­ski imi­granti besno rea­go­vali na slične reklame butika Fla­mingo iz Nju Džer­sija, vla­snik butika je odgo­vo­rio razor­nim argu­men­tom: "Ja pro­da­jem sve što ljudi žele da kupe!". Trgo­vač­kom ludilu su se pri­klju­čili i revo­lu­ci­o­nari: na inter­netu postoje "Čeove pro­dav­nice" koje zado­vo­lja­vaju "sve vaše revo­lu­ci­o­narne potrebe". Zatim, ita­li­jan­ski pisac Đanija Mina je pri­stao da proda Robertu Red­fordu film­ska prava na Čeove dnev­nike o mla­da­lač­kom puto­va­nju po Južnoj Ame­rici 1952. godine jedino uz uslov da pri­su­stvuje sni­ma­nju filma (Dnev­nik moto­ci­kli­ste) i snimi sop­stveni doku­men­ta­rac o tome. Da ne spo­mi­njemo Alberta Gra­nadu, koji je bio Čeov saput­nik u toj mla­da­lač­koj avan­turi i koji sada daje savete doku­men­ta­ri­stima, i dodatno se, po pisa­nju El Paisa, uz skupo vino i pačje peče­nje, žali kako zbog ame­rič­kog embarga pro­tiv Kube teško uspeva da naplati svoja autor­ska prava. Da bi iro­nija bila još veća: u zgradi u kojoj je Če Gevara rođen, u gradu Rosa­riju, Argen­tina, u lepom zda­nju iz ranog XX veka, do nedavno je bilo sedi­šte pri­vat­nog pen­zi­o­nog fonda.

Pre­o­bra­žaj Če Gevare u kapi­ta­li­stički brend nije nešto što se tek nedavno dogo­dilo, ali u posled­nje vreme pro­lazi kroz veliku rene­sansu – i to veoma neo­bičnu rene­sansu pošto se događa mnogo godina nakon ide­o­lo­ške i poli­tičke pro­pa­sti svega što je Če Gevara sim­bol. Počelo je s fil­mom Dnev­nik moto­ci­kli­ste, u režiji Val­tera Salesa (to je jedan od tri naj­va­žnija filma o Čeu u posled­nje dve godine, druga dva su reži­rali Džoš Ivans i Sti­ven Soder­berg). Sni­man u div­nom, pri­rod­nom, kapi­ta­li­zmom neza­ga­đe­nom kra­jo­liku, film pri­ka­zuje kako se kod mla­dića koji putuje Južnom Ame­ri­kom, u cilju samo­spo­znaje, polako budi soci­jalna svest dok posma­tra soci­jalnu i eko­nom­sku eksplo­a­ta­ciju. Tako su polo­ženi teme­lji za novi talas "ponov­nog otkri­va­nja" čoveka koga je Sartr nazvao naj­pot­pu­ni­jim ljud­skim bićem naše ere.


No, možda bi pre­ci­znije bilo reći da je ovaj pomodni kult Če Gevare začet još 1997, na tri­de­setu godi­šnjicu nje­gove smrti, kada je obja­vljeno pet razli­či­tih bio­gra­fija, a nje­govi posmrtni ostaci pro­na­đeni u bli­zini piste aero­droma Valjen­garde u Boli­viji (pošto je pen­zi­o­ni­sani boli­vij­ski gene­ral, u spek­ta­ku­larno tem­pi­ra­nom pri­zna­nju, otkrio tačnu loka­ciju). Obe­le­ža­va­nje tri­de­se­to­go­di­šnjice smrti vra­tilo je u cen­tar pažnje čuvenu foto­gra­fiju Fre­dija Alborte na kojoj se vidi Če polo­žen na sto, mrtav i roman­ti­čan, nalik Hri­stu sa nekih kla­sič­nih slika.

Uobi­ča­jeno je da sled­be­nici kulta ne znaju pravu životnu priču svog heroja, isto­rij­sku istinu o njemu (mnogi ras­ta­fa­ri­janci bi odba­cili Hajle Sela­sija, samo da imaju ika­kvog pojma o tome kakav je ovaj zai­sta bio). Ne izne­na­đuje što se savre­meni Geva­rini sled­be­nici, nje­govi novi, post­ko­mu­ni­stički obo­ža­va­oci, takođe zava­ra­vaju kada bez pita­nja pri­hva­taju mit.

Pogle­dajmo neke od ljudi koji su u posled­nje vreme para­di­rali sa Čeo­vim likom pred­sta­vlja­jući ga kao sve­ti­o­nik pravde i pobune pro­tiv zlo­u­po­trebe moći. U Libanu, demon­stranti koji su pro­tiv Sirije pro­te­sto­vali nad gro­bom ubi­je­nog Rafika Hari­rija, nosili su Čeovu sliku. Fran­cu­ski fud­ba­ler Tijeri Anri, koji igra za Arse­nal, poja­vio se na gala sve­ča­no­sti FIFE obu­čen u crveno-crnu majicu sa Čeo­vim likom. Fud­bal­ski heroj Mara­dona je pono­sno poka­zao teto­važu Čea na desnoj ruci tokom puto­va­nja na kome se sreo sa Hugom Čave­zom u Vene­cu­eli. U Sta­vro­po­lju, južni deo Rusije, zastave za Čeo­vim likom su nosili demon­stranti koji su se na cen­tral­nom grad­skom trgu oku­pili da izraze neza­do­volj­stvo odlu­kom da se soci­jalna pomoć ispla­ćuje isklju­čivo u novcu. U izbe­glič­kom kampu Dei­šeh na Zapad­noj Obali, Čeovi posteri ukra­ša­vaju zid na kome se odaje pošta inti­fadi. Nedeljni maga­zin posve­ćen dru­štve­nom životu u Sid­neju u Austra­liji obja­vljuje koje bi tri osobe nji­hovi čita­oci naj­više voleli da pozovu na svoju večer­nju zabavu: Alvara Altu, Ričarda Bren­sona i Če Gevaru. Leong Kvok­hung, pobu­nje­nik koji je iza­bran u zako­no­davnu skup­štinu Hong Konga, iza­ziva Peking obla­če­njem majica sa Čeo­vim likom. U Bra­zilu, Frei Beto, savet­nik pred­sed­nika Lule da Silve za pro­gram "nulte gladi", kaže da bi "tre­balo manje pažnje da posve­ću­jemo Troc­kom, a više Če Gevari". I naj­po­zna­tiji slu­čaj – na ovo­go­di­šnjoj cere­mo­niji dodele Oskara Kar­los San­tana i Anto­nio Ban­de­ras izveli su pesmu iz Dnev­nika moto­ci­kli­ste, a San­tana se poja­vio u majici sa Čeo­vim likom i krstom oko vrata. Mani­fe­sta­cije novog kulta Če Gevare su svuda oko nas. Opet mit o njemu ras­pa­ljuje duše ljudi čija uve­re­nja u naj­ve­ćem pro­centu pred­sta­vljaju suštu suprot­nost svega što je Če Gevara bio.

(…) U aprilu 1967 godine, govo­reći na osnovu sop­stve­nog isku­stva, Gevara je sumi­rao svoju ideju pravde u svo­joj "Poruci Tri­kon­ti­nen­talu" (orga­ni­za­ciji iz Havane, zami­šlje­noj da pomaže bor­cima za slo­bodu na tri kon­ti­nenta): "Mržnja kao ele­ment borbe; nepo­ko­le­bljiva mržnja prema nepri­ja­te­lju, koja gura ljud­sko biće preko nje­go­vih pri­rod­nih gra­nica, pre­tva­ra­jući ga u efi­ka­snu, nasilnu, selek­tivnu i hlad­no­krvnu mašinu za ubi­ja­nje". I nje­govi raniji spisi bili su zači­njeni ova­kvim reto­rič­kim i ide­o­lo­škim nasi­ljem. Mada nje­gova bivša devojka Čičina Fere­ira dovodi u pita­nje da je ori­gi­nalna ver­zija dnev­nika o puto­va­njima moto­ci­kli­ste sadr­ža­vala zapa­ža­nje da "oseća kako se nosni­cama sla­do­stra­sno širi ljuti miris baruta i krvi nepri­ja­te­lja", Gevara je u tim ranim godi­nama pode­lio sa Gra­na­dom sle­deću uzbu­dljivu misao: "Revo­lu­cija bez ijed­nog puc­nja? Ti si lud". U dru­gim situ­a­ci­jama, mladi boem izgleda nije bio u sta­nju da napravi neku razliku između lako­mi­slene smrti kao spek­ta­kla i tra­ge­dije žrtava revo­lu­cije. U pismu majci napi­sa­nom 1954. iz Gva­te­male, gde je bio sve­dok zba­ci­va­nja revo­lu­ci­o­narne vlade Jakoba Arbenza, on kaže: "Bilo je dosta zabave, sa bom­bama, govo­rima i dru­gim zani­ma­ci­jama, da bih pre­ki­nuo mono­to­niju u kojoj živim".


Geva­rine sklo­no­sti poka­zuje fraza iz pisma (obja­vljeno u knjizi Erne­sto, Memo­ari Če Gevare u Sijera Mae­stri) koje je napi­sao svo­joj ženi, za vreme puto­va­nja sa Fide­lom Kastrom iz Mek­sika na Kubu 28. janu­ara 1957, nepo­sredno posle iskr­ca­va­nja na kuban­sko tle: "Ovde u kuban­skoj džun­gli, živ i žedan krvi". U tom stavu ga je dodatno osna­žilo ube­đe­nje da je Arbenz izgu­bio vlast zato što je pro­pu­stio da likvi­dira svoje poten­ci­jalne nepri­ja­te­lje. U rani­jem pismu tada­šnjoj devojci Titi Infante, Če kaže: "Ako bude nekih stre­lja­nja, to znači da je vlada saču­vala spo­sob­nost da uzvrati uda­rac". Stoga nije neko izne­na­đe­nje da je tokom oru­žane borbe pro­tiv Bati­ste, i kasnije po tri­jum­fal­nom ula­sku u Havanu, Gevara pobio ili nad­zi­rao egze­ku­cije mnogo ljudi nakon pre­suda po krat­kom postupku. Među ubi­je­nima bilo je doka­za­nih nepri­ja­te­lja, osum­nji­če­nih nepri­ja­te­lja i onih koji su se napro­sto našli na pogre­šnom mestu u pogre­šno vreme.


U janu­aru 1957, kao što sazna­jemo iz dnev­nika sa Sijera Mae­stre, Gevara je ubio Euti­mija Guera zato što ga je sum­nji­čio za oda­va­nje infor­ma­cija: "Rešio sam pro­blem pišto­ljem kali­bra 32 mm, u levu stranu nje­go­vog mozga… Nje­gove stvari sada pri­pa­daju meni". Kasnije je ubio Ari­sti­dija, seljaka koji je rekao da ne želi da ide dalje sa njima ako će da napu­ste nje­govo selo. I dok se pitao da li je ova žrtva "bila dovoljno kriva da zasluži smrt", nije se kole­bao kada je nare­dio ubi­stvo Eče­ve­rije, brata jed­nog od nje­go­vih dru­gova, zbog nekih zlo­čina koje kasnije nije jasno naveo: "Morao je da plati". U nekim dru­gim situ­a­ci­jama je kao metod psi­hičke tor­ture simu­li­rao egze­ku­cije, bez namere da ih izvrši.

Luis Gvar­dija i Pedro Korzo, dva istra­ži­vača sa Flo­ride koji pri­pre­maju doku­men­tarni film o Če Gevari došli su do sve­do­če­nja Haima Koste Vaskeza, biv­šeg koman­danta revo­lu­ci­o­narne armije poznate kao "El Kata­lan". On kaže da je za mnoga ubi­stva koja se pri­pi­suju Ramiru Val­dezu, budu­ćem mini­stru unu­tra­šnjih poslova Kube, zapravo direktno bio odgo­vo­ran Če Gevara budući da je Val­dez pri­mao nare­đe­nja direktno od njega dok su se nala­zili u pla­ni­nama. "Ako sum­njaš, ubij ga", gla­silo je Čeovo upu­stvo. U pred­veče pobede, po rečima Vaskeza, Če je nare­dio ubi­stvo neko­liko dese­tina ljudi u Santa Klari, u cen­tral­noj Kubi, gde se nje­gova jedi­nica pro­bila tokom zavr­šnih ope­ra­cija na ostrvu. Neki od njih su bili pobi­jeni u hotelu, kao što piše Mar­selo Fer­nan­dez Zajas, još jedan bivši revo­lu­ci­o­nar koji je kasnije postao novi­nar – doda­jući da je među ubi­je­nima, pozna­tim kao kaski­tosi, bilo seljaka koji su se pri­dru­žili voj­sci samo da bi izbe­gli nezaposlenost.

Ali, "hlad­no­krvna mašina za ubi­ja­nje" nije poka­zala pune raz­mere svoje posve­će­no­sti sve do tre­nutka nepo­sredno posle pada Bati­sti­nog režima. Kastro mu je dode­lio mesto uprav­nika u zatvoru La Kaba­nja (Kastro je imao kli­nički pre­ci­zno oko za oda­bir prave osobe koja će šti­titi revo­lu­ciju od infek­cije). La Kaba­nja je kameno utvr­đe­nje iz XVIII veka koje je slu­žilo odbrani Havane od engle­skih gusara, a nak­nadno je pre­tvo­rena u vojni gar­ni­zon. Na način koji jezo­vito pod­seća na Lavren­tija Beriju, Gevara je tokom prve polo­vine 1959. godine bio jedan od onih koji su bili na pozi­ci­jama moći tokom jed­nog od naj­mrač­ni­jih peri­oda kuban­ske revo­lu­cije. Hoze Vila­suso, advo­kat i pro­fe­sor Sred­nje­a­me­rič­kog Uni­ver­zi­teta De Baja­mon u Por­to­riku, bio je član tela zadu­že­nog za preka suđe­nja u La Kaba­nji; on mi je nedavno ispričao:



Mesto na kome su stre­ljani "kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nari" — zlo­gla­sna La Cabaña

"Če je bio šef Comi­sion Depu­ra­dora. Posto­jali su pro­pisi — naj­pre vojni sud. Če nam je rekao da moramo postu­pati sa ube­đe­njem, što će reći sa ube­đe­njem da su svi optu­ženi ubice i da je jedino neu­mo­lji­vost revo­lu­ci­o­narni način postu­pa­nja. Moj direktni pret­po­sta­vljeni je bio Miguel Duke Estrada. Moja dužnost je bila da pri­pre­mim dosi­jee za sla­nje mini­stru. Egze­ku­cije su oba­vljane od pone­deljka do petka, u sred noći, odmah pošto bi kazna bila izre­čena i auto­mat­ski potvr­đena od strane ape­la­ci­o­nog tela. Sećam se da je jedne noći ubi­jeno čak sed­moro ljudi "

Nedavno sam u Por­to­riku raz­go­va­rao i sa Havi­je­rom Arzu­a­gom, baskij­skim sve­šte­ni­kom koji je davao posled­nje poma­za­nje osu­đe­nima na smrt i lično pri­su­stvo­vao dese­ti­nama pogu­blje­nja. Bivši kato­lički sve­šte­nik, sada 78-godišnjak, pri­seća se:

"Bilo je oko 800 zatvo­re­nika u pro­storu pred­vi­đe­nom za ne više od tri sto­tine. Bili su tu bivši Bati­stini poli­cij­ski i vojni zva­nič­nici, neki novi­nari, neko­li­cina poslov­nih ljudi i trgo­vaca. Revo­lu­ci­o­narni sud su sači­nja­vali ljudi iz mili­cije. Če Gevara je pred­se­da­vao ape­la­ci­o­nim sudom. Nikada nije pro­me­nio neku pre­sudu. Ja bih pose­ći­vao osu­đe­nike na smrt na gale­ria dela muerte. Javile su se gla­sine da ja hip­no­ti­šem zatvo­re­nike zato što su mnogi osta­jali hlad­no­krvni, tako da je Če nare­dio da pri­su­stvu­jem i egze­ku­ci­jama. Oda­tle sam oti­šao u maju, ali i posle je ubi­jeno mnogo ljudi, a ja lično sam bio sve­dok 55 egze­ku­cija. Bio je tu i jedan Ame­ri­ka­nac, Her­man Marks, oči­gledno bivši osu­đe­nik. Zvali smo ga 'kasa­pin', zato što je uži­vao da daje nare­đe­nja za pogu­blje­nje. Mnogo puta sam molio Čea da oslo­bodi zatvo­re­nike. Posebno se sećam slu­čaja dečaka Ari­ela Lime. Če nije mrd­nuo prstom. Ni Fidel, koga sam pose­tio. Postao sam toliko tra­u­ma­ti­zo­van da mi je kra­jem maja 1959. nare­đeno da napu­stim paro­hiju Kaza Blanka, gde je bila loci­rana La Kaba­nja i gde sam tri godine držao mise. Oti­šao sam u Mek­siko na leče­nje. Onog dana kad sam odla­zio, Če mi je rekao da smo obo­jica poku­šali da se pri­bli­žimo jedan dru­gom, ali da nismo uspeli. Nje­gove posled­nje reči su bile: 'Kad ski­nemo maske, posta­ćemo neprijatelji'".

Koliko je ljudi ubi­jeno u La Kaba­nji? Pedro Korzo, istra­ži­vač iz Flo­ride, barata cifrom od nekih dve sto­tine, slično onoj koju daje Armando Lago, pen­zi­o­ni­sani pro­fe­sor eko­no­mije koji je osam godina pro­u­ča­vao mate­ri­jale o egze­ku­ci­jama na Kubi i sači­nio listu od 179 imena. Pome­nuti Vila­suso mi je rekao da je između janu­ara i maja 1959. (kada je Če pre­stao da bude šef La Kaba­nje) stre­ljano oko 400 ljudi. Tajni tele­gram koji je poslala ame­rička amba­sada u Vašing­ton govori o "više od 500 žrtava". Po rečima Hor­hea Kasta­nede, jed­nog od Geva­ri­nih bio­grafa, baskij­skog kato­lika naklo­nje­nog revo­lu­ciji, pokojni otac Inaki de Aspi­atcu je govo­rio o oko 700 ubi­je­nih. Feliks Rodri­guez, agent CIA-e koji bio deo tima zadu­že­nog za lov na Če Gevaru u Boli­viji, pitao je uhva­će­nog Če Gevaru za "oko 2000 ljudi" za čiju je egze­ku­ciju on bio odgo­vo­ran tokom svog života. Kako se Rodri­gez seća: "Če je odgo­vo­rio da su to sve bili agenti CIA-e, ne komen­ta­ri­šući cifru". Veće cifre možda uklju­čuju egze­ku­cije koje su se desile u mese­cima pošto je Če napu­stio mesto šefa zatvora.

To nas dovodi natrag do Kar­losa San­tane i nje­gove Če odeće. U svom otvo­re­nom pismu obja­vlje­nom u El Nuevo Herald 31. marta ove godine, veliki džez muzi­čar Pakito de Rivera napao je San­tanu zbog takvog obla­če­nja na dodeli Oskara i dodao: "Jedan od tih Kuba­naca u La Kaba­nji bio je moj rođak Bebo, koji je tu bio zatvo­ren samo zato što je bio hri­šća­nin. On mi je sa bes­kraj­nim ogor­če­njem pri­čao kako je iz svoje ćelije u ranim jutar­njim satima mogao da čuje egze­ku­cije, bez suđe­nja i zako­ni­tog pro­cesa, mno­gih koji su umrli uzvi­ku­jući 'Živeo Gospod Hrist'!".



Kon­cen­tra­ci­oni logor La Cabaña

Čeova žud­nja za moći ispo­lja­vala se i na druge načine osim ubi­stava. Pada u oči pro­tiv­reč­nost između nje­gove stra­sti za puto­va­njem – neka vrsta pro­te­sta pro­tiv naci­o­nal­nih država – i nje­go­vog impulsa da sam postane vođa poro­blji­vačke države. Pišući o Pedru Val­di­viji, kon­kvi­sta­doru Čilea, Če Gevara umuje: "On je pri­pa­dao onoj poseb­noj vrsti ljudi kakvu često sre­ćemo, kod koje je želja za neo­gra­ni­če­nom moći toliko jaka da im se svaka pat­nja koja stoji na putu ostva­re­nja te moći čini pri­rod­nom". On ovde kao da opi­suje samog sebe. U sva­koj fazi svog odra­slog života, nje­gova mega­lo­ma­nija se mani­fe­sto­vala u pre­da­tor­skoj težnji ka pre­o­ti­ma­nju života i imo­vine dru­gih ljudi, i uki­da­nju nji­hove slo­bodne volje.

Posle zau­zi­ma­nja grada Sankti Spi­ri­tus 1958. godine, Gevara je bez­u­spe­šno poku­šao da uvede neku vrstu šeri­jata, regu­li­šući odnose između muška­raca i žena, uvo­deći pro­pise u vezi sa alko­ho­lom i koc­kom – što je puri­ta­ni­zam koji baš i nije kra­sio nje­gov sop­stveni način života. On je takođe nare­đi­vao svo­jim lju­dima da pljač­kaju banke. Tu odluku je u pismu Enri­keu Oltu­ski, svom pot­či­nje­nom, u novem­bru iste godine, prav­dao na sle­deći način: "Bor­bene mase se slažu sa pljač­ka­njem banaka zato što niko od njih nema ni centa u tim ban­kama". Ova ideja revo­lu­cije kao dozvole za pre­ra­spo­delu vla­sni­štva kako vam se sviđa navela je ovog mark­si­stič­kog puri­tanca da posle tri­jumfa revo­lu­cije otme vilu jed­nom emigrantu.

Hit­nja da se dru­gima pre­otme nji­hova imo­vina i da se pri­svoji pravo na tuđe teri­to­rije bili su cen­tralni u Če Geva­ri­noj poli­tici ogo­ljene sile. U svo­jim memo­a­rima, egi­pat­ski vođa Naser pri­seća se kako ga je Če Gevara upi­tao koliko je ljudi napu­stilo nje­govu zemlju zbog agrarne reforme. Kad je Naser odgo­vo­rio da niko nije oti­šao, Če je lju­tito uzvra­tio da je mera dubine soci­jal­nih pro­mena u tome koliko ima ljudi "koji ose­ćaju da za njih nema mesta u novom dru­štvu". Ovaj pre­da­tor­ski instinkt dosti­gao je vrhu­nac 1965. godine, kada je, nastu­pa­jući kao da je Bog sam, počeo da govori o "novom čoveku" koga će on i nje­gova revo­lu­cija stvoriti.

Čeova opse­sija kon­tro­lom navela ga je da uče­stvuje u stva­ra­nju bezbed­no­snog apa­rata čiji je zada­tak bio da pot­čini šest i po mili­ona Kuba­naca. Tokom prve polo­vine 1959. godine odr­žan je niz taj­nih sasta­naka u Tariri, neda­leko od Havane, u vili u koju se Če Gevara pri­vre­meno povu­kao da bi se opo­ra­vio od bole­sti. Tu su naj­viši vođi revo­lu­cije, uklju­ču­jući i Kastra, osmi­slili kuban­sku poli­cij­sku državu. Ramiro Val­dez, kome je Če tokom geril­skog rata bio pret­po­sta­vljen, ime­no­van je za šefa G-2, tela napra­vlje­nog po ugledu na rusku Čeku. Angel Kijuta, vete­ran špan­skog gra­đan­skog rata koga su Sovjeti poslali i koji je bio vrlo bli­zak sa Ramo­nom Mer­ka­de­rom, ubi­com Troc­kog, i kasni­jim Čeo­vim veli­kim pri­ja­te­ljem, odi­grao je ključnu ulogu u orga­ni­zo­va­nju sistema, zajedno sa Lui­som Alber­tom Laven­de­i­rom, koji je radio i u La Kaba­nji. Sam Gevara je pre­u­zeo upravu nad G-6, telom čiji je zada­tak bila indok­tri­na­cija oru­ža­nih snaga. Inva­zija u Zalivu svi­nja, pot­po­mog­nuta od strane Ame­rike u aprilu 1961. pru­žila je savr­šenu pri­liku za kon­so­li­da­ciju nove poli­cij­ske države. Zatvo­reno je na dese­tine hiljada Kuba­naca, i došlo je do novih masov­nih egze­ku­cija. Kao što je sam Če Gevara rekao sovjet­skom amba­sa­doru Ser­geju Kudrajv­cevu, kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nari "više nikad neće podići glavu".

"Kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar" je izraz koji se pri­me­njuje na sva­kog ko odstupi od dogme. To je bio komu­ni­stički sino­nim za "jere­tik". Kon­cen­tra­ci­oni logori su bili jedan od načina na koje je dog­mat­ska vlast gušila otpor. Isto­rija pri­pi­suje špan­skom gene­ralu Vale­ri­janu Vej­leru, uprav­niku Kube s kraja XIX veka, prvu upo­trebu ter­mina "kon­cen­tra­cija", da bi se njome opi­sala poli­tika zatva­ra­nja masa poten­ci­jal­nih pro­tiv­nika – u nje­go­vom slu­čaju, pri­sta­lica kuban­skog pokreta za neza­vi­snost – u logore ogra­đene bodlji­ka­vom žicom. Kuban­ski revo­lu­ci­o­nari su vek kasnije spremno pri­me­nili tu domaću tra­di­ciju. U početku, revo­lu­cija je mobi­li­sala dobro­voljce za izgrad­nju škola i rad u lukama, plan­ta­žama i fabri­kama – sve sjajne pri­like za foto­gra­fi­sa­nje Čea kao rad­nika na doko­vima, Čea kao rad­nika na plan­taži šećerne trske, Čea tek­stil­nog pre­ga­oca. Vrlo brzo dobro­voljni rad je postao malo manje dobro­vo­ljan; prvi logor za pri­nudni rad, Gua­na­ha­ka­bi­bes, for­mi­ran je na zapad­nom delu Kube kra­jem 1960. godine. Ovako je Če obja­snio ovu metodu zatva­ra­nja: "Mi zatva­ramo u Gua­na­ha­ka­bi­bes samo one sum­njive slu­ča­jeve u kojima nismo sigurni da li neko treba da ide u zatvor… Ljude koji su poči­nili manje ili veće zlo­čine pro­tiv revo­lu­ci­o­nar­nog morala… To je težak rad, ne okru­tan, samo što su uslovi rada tamo teški".

Ovaj logor je bio pre­teča kasni­jeg siste­mat­skog zatva­ra­nja koje je počelo 1965. u pro­vin­ciji Kama­guej, i to disi­de­nata, homo­sek­su­a­laca, žrtava side, kato­lika, Jeho­vi­nih sve­doka, Afro-kubanskih sve­šte­nika i dru­gog slič­nog šljama, pod ozna­kom Uni­da­des Mili­ta­res de Ayuda a la Pro­duc­cion, što će reći Voj­nih jedi­nica za pomoć pro­i­zvod­nji. Natr­pani u auto­buse i kami­one, "nepo­dobni" bi sa upe­re­nim cevima bili pre­ve­zeni u kon­cen­tra­ci­one logore orga­ni­zo­vane po obra­scu Gua­na­ha­ka­bi­bes. Neki se ne bi nikad vra­tili; drugi bi bili silo­vani, pre­mla­ći­vani ili osa­ka­ćeni; a većina bi bila tra­u­ma­ti­zo­vana za čitav život, kao što je poka­zao potre­sni doku­men­ta­rac Nestora Almen­droa Nepro­pi­sno pona­ša­nje sni­mljen pre neko­liko decenija.

Time maga­zin sva­kako nije bio pre­ci­zan kada je u avgu­stu 1960. godine u svo­joj priči sa naslovne strane revo­lu­ci­o­narnu podelu rada na Kubi opi­sao na sle­deći način: Če Gevara je "mozak", Fidel Kastro "srce", a Raul Kastro "pesnica". Ali, takve tvrd­nje govore o tome kako je posto­jala per­cep­cija da je Če Gevara odi­grao ključnu ulogu u pre­tva­ra­nju Kube u bastion tota­li­ta­ri­zma. Če na početku nije bio uver­ljiv kan­di­dat za ide­o­lo­škog čistunca, ima­jući u vidu nje­gov boem­ski duh, ali tokom godina obuke u Mek­siku, pa potom i u peri­odu oru­ža­nih borbi na Kubi, on je izra­stao u komu­ni­stič­kog ide­o­loga zalju­blje­nog u Sovjet­ski Savez. To je iza­zi­valo veliku nela­godu kod Kastra i osta­lih koji su, u osnovi, bili opor­tu­ni­sti i koji nisu birali ni sred­stva ni save­znike kada se radi o osva­ja­nju vla­sti. Kada su budući revo­lu­ci­o­nari uhap­šeni u Mek­siku 1956. godine, Gevara je jedini pri­znao da je komu­ni­sta i da uči ruski (čak je otvo­reno govo­rio o svo­jim odno­sima sa Niko­la­jem Leo­no­vim iz sovjet­ske amba­sade). Tokom oru­žane borbe na Kubi, napra­vio je sna­žan savez sa Soci­ja­li­stič­kom narod­nom par­ti­jom (komu­ni­stič­kom par­ti­jom na ostrvu) i sa Kar­lo­som Rafa­e­lom Rodri­ge­zom, ključ­nim čove­kom za kon­ver­ziju Kastro­vog pokreta u komunizam.

Nje­gov fana­ti­zam uči­nio ga je ključ­nim šra­fom u "sovje­ti­za­ciji" revo­lu­cije koja se često hva­li­sala svo­jim neza­vi­snim karak­te­rom. Vrlo brzo pošto su bar­bu­dos došli na vlast, Gevara se uklju­čio u pre­go­vore sa Ana­sta­som Miko­ja­nom, sovjet­skim zame­ni­kom pre­mi­jera, koji je pose­tio Kubu. Njemu je bila pove­rena misija una­pre­đe­nja sovjetsko-kubanskih pre­go­vora tokom posete Moskvi 1960. godine (bilo je to dugo puto­va­nje tokom koga je Če Gevaru "naj­više impre­si­o­ni­rala" Severna Koreja Kim Il Sunga). Geva­rin drugi put u Rusiju, u avgu­stu 1962. godine, bio je još zna­čaj­niji, zato što je zape­ča­tio pre­tva­ra­nje Kube u sovjet­sku nukle­arnu pred­stražu. Sreo se sa Hru­ščo­vim na Jalti da bi konačno uobli­čili deta­lje ope­ra­cije koja je već počela i uklju­či­vala uno­še­nje 42 sovjet­ske rakete, od kojih su polo­vina bile nao­ru­žane nukle­ar­nim boje­vim gla­vama, kao i lan­sera i 42.000 voj­nika. Pošto je svo­jim sovjet­skim save­zni­cima izneo boja­zan da bi Ame­ri­kanci mogli saznati šta se dešava, Gevara je dobio uve­ra­va­nja da će sovjet­ska mor­na­rica inter­ve­ni­sati – dru­gim rečima, da je Moskva spremna da uđe u rat.

Po bio­gra­fiji Če Gevare koju je napi­sao Filip Gavi, on se hva­li­sao da je "Sovjet­ski Savez spre­man da rizi­kuje sve, da uđe u neza­mi­slivo destruk­ti­van atom­ski rat, samo da bi odbra­nio prin­cip". Odmah pošto je okon­čana raketna kriza – i to Hru­ščo­vlje­vim krše­njem datog obe­ća­nja o ula­sku u rat i dogo­vo­rom sa Ame­ri­kom iza Kastro­vih leđa, dogo­vo­rom koji je uklju­či­vao i ukla­nja­nje ame­rič­kih pro­jek­tila iz Tur­ske – Gevara je za jedan bri­tan­ski komu­ni­stički dnevni list rekao sle­deće: "Da su rakete ostale, mi bismo ih, bra­neći se od agre­sije, usme­rili na samo srce Sje­di­nje­nih Država, i na sam Nju­jork, i sve ih upo­tre­bili". Neko­liko godina kasnije, on u Uje­di­nje­nim naci­jama izja­vljuje: "Kao mark­si­sti, mi sma­tramo da miro­lju­biva koeg­zi­sten­cija država ne uklju­čuje koeg­zi­sten­ciju eksplo­a­ta­tora i eksploatisanih".

Gevara se distan­ci­rao od Sovjet­skog Saveza u posled­njim godi­nama svog života. To je uči­nio iz pogre­šnih razloga, okri­vlju­jući Moskvu da je ide­o­lo­ški suviše meka i da u diplo­ma­tiji čini suviše ustu­paka – za razliku od Maove Kine, koju je počeo da doži­vljava kao raj ide­o­lo­ške pra­vo­ver­no­sti. U poruci iz novem­bra 1964, njemu bli­zak sovjet­ski zva­nič­nik Oleg Daru­sen­kov, citira Čeove reči: "Tra­žili smo od Čeho­slo­vaka oružje, oni su nas zavla­čili. Onda smo tra­žili od Kineza; oni su rekli "da" posle samo neko­liko dana i čak nam ništa nisu ni napla­tili, tvr­deći da se pri­ja­te­ljima oružje ne pro­daje". U stvari, Če Gevara je bio ogor­čen činje­ni­com što je Moskva od dru­gih čla­nica komu­ni­stič­kog bloka, uklju­ču­jući i Kubu, tra­žila nešto zau­zvrat za veliku mate­ri­jalnu pomoć i poli­tičku podr­šku koju im pruža. Nje­gov konačni napad na Moskvu desio se u Alžiru 1965. godine, na među­na­rod­noj kon­fe­ren­ciji, gde je optu­žio Sovjete da su usvo­jili "zakon vred­no­sti", što će reći kapi­ta­li­zam. Nje­gov ras­kid sa Sovje­tima, sve u svemu, nije pred­sta­vljao poklič za neza­vi­snost. Bio je to ide­o­lo­ški krik, u stilu Envera Hodže, u kome se ogleda želja da se celo­kupna stvar­nost pot­čini sle­poj ide­o­lo­škoj ortodoksiji.

Veliki revo­lu­ci­o­nar je imao šansu da u praksi spro­vede svoju eko­nom­sku viziju, svoju ideju soci­jalne pravde, i to u svoj­stvu direk­tora Naci­o­nalne banke Kube i Odseka za indu­striju na Naci­o­nal­nom insti­tutu za agrarnu reformu, gde je bio sve do kraja 1959, da bi počet­kom 1961. postao mini­star indu­strije. Period u kome je Gevara bio zadu­žen za naj­veći deo kuban­ske pri­vrede obe­le­žen je gotovo pot­pu­nim kolap­som u obla­sti pro­i­zvod­nje šećera, neu­spe­hom indu­stri­ja­li­za­cije i uvo­đe­njem bonova – a sve to u zemlji koja je pre Bati­stine dik­ta­ture bila jedna od četiri eko­nom­ski naj­u­spe­šnije zemlje Južne Amerike.

Vreme koje je pro­veo na mestu direk­tora Narodne banke, tokom koga je izda­vao nov­ča­nice sa pot­pi­som "Če", naj­bo­lje je sumi­rao nje­gov zame­nik Erne­sto Betan­kur: "Bio je pot­puna nezna­lica u pogledu naj­e­le­men­tar­ni­jih eko­nom­skih prin­cipa". Geva­rina moć per­cep­cije u pogledu svet­ske eko­no­mije naj­bo­lje se iska­zala na kon­fe­ren­ciji u Uru­gvaju kada je pred­vi­deo da će eko­nom­ski rast na Kubi izno­siti 10% godi­šnje, i da će do 1980. godine tamo­šnji doho­dak po glavi sta­nov­nika biti veći od ame­rič­kog u tom tre­nutku. Na tri­de­se­to­go­di­šnjicu nje­gove smrti, 1997. godine, Kubanci su se hra­nili raci­o­ni­sa­nim koli­či­nama od 1,8 kg pirinča i 0,37 kg pasu­lja mesečno; 1,2 kg mesa dva­put godi­šnje, isto toliko soji­nog mleka nedeljno i četiri jajeta mesečno.

Zemlji­šna reforma je odu­zela zemlju boga­tima, ali je pre­nela u ruke biro­krata, a ne seljaka (dekret o tome je napi­san u Čeo­voj kući). U ime diver­si­fi­ka­cije, obla­sti pod poljo­pri­vred­nim kul­tu­rama su sma­njene i radna snaga pre­u­sme­rena ka dru­gim aktiv­no­stima. Rezul­tat je bio da je između 1961. i 1963. godine, žetva bila sma­njena za polo­vinu, na samo 3,8 mili­ona tona. Da li je zato napre­do­vala kuban­ska indu­strija? Na nesreću, Kuba ne ras­po­laže siro­vi­nama za tešku indu­striju, a zbog revo­lu­ci­o­narne pre­ra­spo­dele, nije imala ni čvr­ste valute kojom bi mogla da ih kupi – kao što nije imala novca ni za osnovna potro­šna dobra. Do 1963. sve nade u indu­stri­ja­li­za­ciju Kube su napu­štene, i revo­lu­cija je pri­hva­tila svoju ulogu kolo­ni­jal­nog snab­de­vača šeće­rom za sovjet­ski blok, u zamenu za naftu kojom pokriva svoje potrebe i koju pre­pro­daje dru­gim zemljama. U naredne tri dece­nije, Kuba će pre­ži­vlja­vati zahva­lju­jući sovjet­skim sub­ven­ci­jama koje su se kre­tale od 65 do 100 mili­jardi dolara.

Pošto je oma­nuo kao heroj soci­jalne pravde, da li Če Gevara zaslu­žuje mesto u isto­rij­skim knji­gama kao genije geril­skog rato­va­nja? Danas je dove­deno u pita­nje i nje­govo naj­veće vojno dostig­nuće u borbi pro­tiv Bati­ste – zau­zi­ma­nje grada Santa Klara posle izne­nad­nog napada na blin­di­rani voz. Mno­go­brojna sve­do­čan­stva upu­ćuju na to da se koman­dant voza pre­dao una­pred, moguće stoga što je pri­mio mito (Guti­e­res Menojo, koji je pred­vo­dio drugu geril­sku grupu u toj istoj obla­sti, jedan je od onih koji su ozbiljno ospo­rili Čeovu zva­ničnu ver­ziju o nje­go­voj pobedi). Nepo­sredno posle pobede revo­lu­cije, Gevara je orga­ni­zo­vao geril­sku voj­sku u Nika­ra­gvi, Domi­ni­kan­skoj Repu­blici, Panami i Hai­tiju. Sve one su neslavno pora­žene. Argen­tin­skog revo­lu­ci­o­nara Horhe Rikarda Mase­tija je 1964. poslao u smrt ube­divši ga da iz Boli­vije izvrši napad na sop­stvenu zemlju nepo­sredno pošto je u Argen­tini obno­vljena pred­stav­nička demokratija.

Posebno kata­stro­falna je bila ekspe­di­cija u Kongo 1965. u kojoj se Če Gevara uje­di­nio sa dvo­ji­com pobu­nje­nika – Pje­rom Mule­leom na zapadu i Lora­nom Kabi­lom na istoku – pro­tiv kon­go­an­ske vlade koju su podr­ža­vale SAD, uz pomoć pla­će­nika iz Južne Afrike i pla­će­nika regru­to­va­nih iz redova kuban­skih ise­lje­nika. Mulele je zau­zeo Sten­li­vil, ali je kasnije morao da se povuče. Dok je bio na vla­sti, zaveo je teror, kako što piše V. S. Naj­poul, pobio je sve ljude koji su znali da čitaju i koji su nosili kra­vatu. Što se tiče Če Geva­ri­nog dru­gog save­znika, Lorana Kabile, on je u to vreme bio samo lenj i korum­pi­ran; među­tim, svet će deve­de­se­tih saznati da je i on mašina za ubi­ja­nje. Kako bilo, Gevara je veći deo 1965. godine pro­veo poma­žući pobu­nje­ni­cima na istoku, da bi na kraju sramno pobe­gao iz zemlje. Napo­sredno potom je na vlast došao Mobutu i uspo­sta­vio više­dec­nij­sku tira­niju. (I u zemljama Latin­ske Ame­rike, od Argen­tine do Perua, revo­lu­cije koje je Če inspi­ri­sao na kraju su dovele do jača­nja bru­tal­nog mil­ta­ri­zma za dugi niz godina).

U Boli­viji je Če bio pora­žen još jed­nom, i posled­nji put. Pogre­šno je pro­ce­nio lokalnu situ­a­ciju. Tamo je agrarna reforma spro­ve­dena mnogo godina ranije, vlada je pošto­vala mnoge insti­tu­cije seo­skih zajed­nica, a voj­ska je, bez obzira na naci­o­na­li­zam, bila bli­ska sa SAD. "Seljačke mase nam uop­šte ništa ne pomažu", gla­sio je Geva­rin melan­ho­lični zaklju­čak iz boli­vij­skog dnev­nika. A što je još gore, Mario Monhe – lokalni komu­ni­stički vođa koji je poni­ža­va­juće loše pro­šao na izbo­rima, nije bilo raspo­lo­žen za geril­sko rato­va­nje – odveo je Če Gevaru na ose­tljivu loka­ciju na jugo­i­stoku zemlje. Okol­no­sti Čeo­vog hva­ta­nja u klancu Juro, nepo­sredno posle susreta sa fran­cu­skim inte­lek­tu­al­cem Reži­som Debreom i argen­tin­skim sli­ka­rom Kirom Busto­som (obo­jica su uhap­šeni pošto su napu­stili nje­gov logor), poka­zuju koliko je cela boli­vij­ska ekspe­di­cija bila ama­ter­ski poduhvat.

Gevara je sva­kako bio odlu­čan, hra­bar i brz kada je tre­balo orga­ni­zo­vati život na voj­nič­koj osnovi na teo­ri­to­ri­jama pod nje­go­vom kon­tro­lom, ali ipak on nije bio gene­ral Giap. U knjizi Geril­sko rato­va­nje on pri­hvata uče­nje da narodna voj­ska može pobe­diti regu­larnu voj­sku, da nije neop­hodno čekati na prave uslove zato što pobu­nje­nički foco (mala grupa revo­lu­ci­o­nara) može stvo­riti te uslove, i da se borba prven­stveno mora voditi po selima i pro­vin­ciji. (U nje­go­vim pre­po­ru­kama za geril­ski rat ženama je rezer­vi­sano mesto kuva­rica i bol­ni­čarki). Među­tim, Bati­stina voj­ska nije bila voj­ska, već korum­pi­rana sku­pina ban­dita bez mnogo moti­va­cije i orga­ni­za­cije, a gerila focos je, sa izu­zet­kom Nika­ra­gve, svuda redom zavr­ša­vala u kata­stro­fal­nom porazu, dok je, s druge strane, za posled­nje četiri dece­nije Latin­ska Ame­rika postala 70% urbana. Če je i u ovoj stvari grešio.

Posled­njih neko­liko dece­nija XIX veka Argen­tina je bila druga na svetu po brzini pri­vred­nog rasta. U posled­njoj dece­niji tog veka, argen­tin­ski rad­nici su imali veće realne nadnice od rad­nika u Švaj­car­skoj, Nemač­koj ili Fran­cu­skoj. Do 1928. Godine ona je bila dva­de­seta u svetu po bruto doma­ćem pro­i­zvodu per capita. To sve je u veli­koj meri delo Huana Bau­ti­ste Alberdija.

Kao i Gevara, i Alberdi je voleo da putuje; kao četr­na­e­sto­go­di­šnjak on je kroz pampe i pusti­nje peške puto­vao sa severa na jug, sve do Bue­nos Airesa. Kao i Gevara, Alberdi se suprot­sta­vio tira­ninu, u nje­go­vom slu­čaju Huanu Manu­elu Rosasu. Kao i Gevara, Alberdi je imao pri­like da utiče na revo­lu­ci­o­nar­nog vođu koji je došao na vlast – Husta Hozea de Urkiza koji je 1852. godine uklo­nio Rosasa. Kao i Gevara, Alberdi je puto­vao sve­tom kao pred­stav­nik nove vla­sti i umro je u ino­stran­stvu. Ali za razliku od sta­rog i novog milje­nika levice, Alberdi nikada nije ni mrava zga­zio. Napi­sao je knjigu koja je 1853. godine poslu­žila kao osnov za Ustav koji ogra­ni­čava uti­caj vlade, omo­gu­ćava otvo­renu trgo­vinu i obez­be­đuje vla­snička prava, čime je zapo­čeo period od 27 godina veli­kog pro­spe­ri­teta. On se nije mešao u stvari dru­gih država i suprot­sta­vljao se ratu svoje zemlje sa Para­gva­jem. Nje­gov lik neće kra­siti sto­mak Majka Tajsona.


Poslednji izmenio SION dana 2014-02-20, 23:16, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
SION
Admin

Broj poruka : 1226
Datum upisa : 14.11.2013

Pogledaj profil korisnika http://www.youtube.com/channel/UC-_qo5qnRAEIQQH7lamfKzw

Nazad na vrh Ići dole

Re: Istina o Će Gevari

Počalji od SION taj 2014-02-20, 23:15

"Će Gevara nije bio heroj, on je samo lik sa majica"

"Većina ljudi uopšte ne razume ko je bio Če. Nakon revolucije na Kubi vodio je program odmazde nad političkim protivnicima i ubio na stotine ljudi. Kada smo ga uhvatili promenio je ploču i molio za svoj život. On za mene nikada nije bio heroj, a nije ni sada. Tek lik s onih majica. Obična moda!", kaže general Salomon.



Na današnji dan, 15. juna 1928. godine rođen je legendarni kubanski revolucionar Ernesto Rafael Gevara Linč de la Serna ili samo "Če" i baš danas je objavljen intervju s generalom Garijem Pradom Salomonom, čovekom koji je Čea locirao, uhapsio i ubio.

Još daleke 1970. godine u planinama Sijera de Maistre, mladi kapetan Prado s grupom vojnika, posle 11 meseci potrage, zarobio je tada već poznatog revolucionara Če Gevaru.

"Znali smo da je u tim brdima. Mesecima smo ga tražili, na kraju je upao u našu zasedu. O tim trenucima, snimljeno je stotine reportaža, filmova, knjiga, mada po meni tu se nije dogodilo ništa epsko. Bio je uplašen, potpuno zapuštenog izgleda. Pružali su otpor, na kraju se predao. Vrlo jednostavna vojna akcija, bez puno gubitaka", pripoveda general, ne spominjući imena.

General je jedini i istinski svedok poslednjih trenutaka života poznatog "izvoznika" revolucije i čuvar kontroverzne tajne njegovih zadnjih reči i poruka. Sva romantika o Čeu, idealisti, revolucionaru, romantiku, potpuno je zbrisana pred ovim vojnikom.

Dva vojnika pogledala su se oči u oči

"Ja sam Če Gevara, nemojte da pucate predajem se. Ja sam vam vredniji živ nego mrtav, nemojte da pucate...", reči su koje je prve čuo od legendarnog revolucionara.

"Bio sam jako srećan, jer sam znao da je napokon došao kraj akciji. Isto tako, ne mogu da ne spomenem koliko sam bio u šoku kada sam shvatio da je upravo taj neugledni čovek ispred mene famozni Če. Bio je sav u dronjcima, nepodnošljivo je smrdeo. Nikada to neću da zaboravim. Jedva je izgovarao tu i tamo koju reč, moral mu je bio ispod nule. Potpuno uništen čovek", priča general.

"Zatvorili smo ga u školskoj zgradi u La Higueri i nakon što sam obustavio akciju otišao sam do Čea. Pitao sam ga je li dobro, treba li mu kafa ili cigareta. Pogledao sam mu ranu na nozi, sve je bilo u redu. Netačno je da je uhvaćen, jer je bio ranjen, rana mu nije ni krvarila", priseća se Prado i nastavlja:

"Fizički je bio iscrpljen, ali ne zbog ranjavanja već verovatno zbog više dana gladovanja i astme. Odlučio sam da prema njemu postupam časno vojnički i on je stekao neku vrstu poverenja prema meni. Počeli smo da razgovaramo, i to smo uradii nekoliko puta tokom noći".

Predsednik Republike Barientos, izdao je kratku zapovest. General je izašao i postrojio vojnike. Zapitao ima li dobrovoljaca. Bila su sedmorica. Zatim ulazi u sobu gde sklupčan u ćošku sedeo Če. General je izašao sa zlatnim satom, a s njim izlazi i Če ispred odabranog vojnika.

Bolivijske planine proparao je prasak. General se obrijao, nije mogao da spava tu noć. Niti mnoge posle.
avatar
SION
Admin

Broj poruka : 1226
Datum upisa : 14.11.2013

Pogledaj profil korisnika http://www.youtube.com/channel/UC-_qo5qnRAEIQQH7lamfKzw

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu