Da li postoji sudbina?

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Da li postoji sudbina?

Počalji od SION taj 2013-12-08, 03:06

DA LI POSTOJI SUDBINA?

Pitanje sudbine ili predestinacije spada u ona teška, granična,
problematična i diskutabilna pitanja. U Bibliji imamo pitanja koja
uopšte nisu diskutabilna i vrlo se lako razumeju. Obično imamo
biblijske tekstove koji su usmereni u istom smeru, tako da mi lako
razumete o čemu se radi, lako razumemo problem. Međutim,
postoje neka pitanja u Bibliji koja su pomalo diskutabilna. Postoje
naizgled kontradiktorni stihovi, pa nam se to čini kao nekakvo
klizavo područje na kojem mi moramo da budemo vrlo, vrlo
oprezni.
Mi čitamo jedne stihove i u nama počinje da se izgrađuje jedna
koncepcija. Međutim, čitajući dalje mi nailazimo na druge stihove
koji su oprečni onim stihovima koje smo već pročitali i koji nam
služe da nadgradimo određenu sliku, i onda ta slika počinje da se
ruši i što god nalazimo više stihova koji su oprečni u odnosu na
one koje smo već pročitali, to sve više počinje da nam se izgrađuje
jedna druga slika ovog problema.
Ovo je zaista problematičan teren i to zahteva punu opreznost
od nas. Mi smatramo da je Biblija božanska knjiga koja je nastala
tako što je Bog bio autor. On je inspirisao posebne ljude koji su
zabeležili božanske reči. Ako je Bog autor Biblije, onda Biblija mora
biti konzistentna knjiga. Šta znači to konzistentna? To znači da je
ona postojana u smislu da ono što se tvrdi na jednom mestu mora
biti u saglasnosti sa onim što se tvrdi na nekom drugom mestu.
Jer, nelogično je očekivati da će Bog jednoga dana govoriti jedno,
a da će o istom problemu sledećeg dana govoriti drugačije, a ko
zna kako će govoriti za sto godina. Mi smatramo da je Bog
postojano biće, jer biće koje nije postojano na može biti Bog.
Dakle, sam pojam Boga podrazumeva da je to postojano biće
koje je davalo određene izjave u prošlosti. One važe i u
sadašnjosti, one će važiti i za budućnost.
Ako pođemo sa tog stanovišta, onda moramo biti oprezni,
moramo malo više da razmišljamo o stihovima koje čitamo i da
pokušamo da određene stihove pogledamo u kontekstu ili
poglavlja ili Jevanđelja ili jedne knjige ili možda i cele Biblije.
Postoje ljudi koji smatraju da su ovakva pitanja možda neka
"akademska pitanja koja se tiču nekog teoretisanja, nemaju
nikakve zajedničke veze sa svakodnevnim životom, nemaju
implikaciju za svakodnevicu". Međutim, ovo zaista nisu čisto
akademska pitanja gde bi mi trebali da vidimo koliko smo
pametni, da ispitujemo dokle naš mozak može da prodre u neke
tajne. Ovo pitanje je zaista povezano sa našim svakodnevnim
životom, sa onim kako mi živimo iz dana u dan. Jer, ako postoji
sudbina i ako sam ja, recimo, predodređen da budem neki fini
dečko, to će za mene biti prava sreća, jer ja ću, eto, da koračam u
lepom životu.
Međutim, ako sam ja kojim slučajem, sudbinski, od strane
Boga predeterminisan ili predodređen da budem zao čovek koji će
nanositi bol drugima, onda to nije nešto što je lepo, nešto što je
dobro.
Znači, ako sam ja zaista predodređen, ja ne mogu da izađem iz
svojih okvira. Dakle, nemam slobodu.
Razvijajući ovu temu vidimo da je pitanje predeterminisanosti
vrlo povezano sa pitanjem ljudske slobode. Da li je čovek slobodno
biće ili čovek nije slobodno biće? Ako postoji determinizam, ako
postoji predodređenje, onda jedino što nama preostaje jeste
doživljaj naše sudbine. Mi ne možemo ništa da izmenimo i jedina
stvar za nas koja ostaje jeste samo doživljaj naše sudbine. Ona je
neizmenljiva. Mi jedino možemo da gledamo da tu svoju sudbinu
što lakše podnesemo. Dakle, povezano je to sa praktičnim
životom.
Jedna pesma, sva u pitanjima kaže: "Za koji život treba da se
rodim?
Za koji sudnji dan treba da živim? I kojem bogu treba da se
molim? I koju ženu treba da volim ja? Za čiju ljubav treba da sam
sreća? Za koju ranu treba da sam bol? Na čijem odru treba da
sam sveća? Za koju ženu treba da sam Bog? I nikad neću ja
saznati to. Kud vodi me put života mog? Za čiju volju se rađa, živi
i mre?"
Mnogi ljudi lebde u ovim dilemama. Dosta njih su voleli što su
slobodni, ali ta njihova sloboda im je donela velike obaveze, pa bi
sada prosto poželeli da nisu slobodni, nego da nekako postoji neki
fatum koji je sve predodredio, pa da oni ne moraju da sebi
postavljaju ovakva pitanja.
Jedna je osoba čak rekla: "Zašto se ne rađaju parovi?" Tačno
da znamo da je to predodređeno, dakle nema slobode, ali postoji
neka sigurnost.
I mnoge je ljude, zaista, mučilo pitanje slobode. Mi bi voleli da
smo slobodni. Međutim, kada kročimo na teren slobode mi se vrlo,
vrlo često sablaznimo od te slobode i nekako bi da pobegnemo iz
te slobode. Mnogi od nas su čitali jedno zanimljivo delo od Froma:
"Bekstvo od slobode". To je realan fenomen. Mnogi ljudi beže od
slobode.
Setimo se kako u delu "Braća Karamazovi" veliki inkvizitor
zamera Hristu zato što je ljudima davao slobodu. Kaže veliki
inkvizitor: "Ti si ljude opteretio davši im slobodu. Mi smo im dali
hleba, a uzeli slobodu."
LJudi hoće da jedu. Hlebom ne možemo ljude da opteretimo.
To je njihova telesna potreba, ali čovek oseća jednu ambivalentnu
potrebu da bude slobodan, a kada kroči na teren slobode onda bi
da se što brže povuče i pobegne sa tog terena.
Pitanje sudbine ili predeterminisanosti! Mnogobožačke religije
govore o tome da postoji neki fatum otprilike kao što kod Platona
postoji "svet ideja". I tom fatumu, toj sudbini, ne mogu da se
odupru čak ni bogovi. I bogovi stoje pod jurisdikcijom te sudbine.
Postoji "svet ideja" na koje čak i Bog mora da se obazire ako hoće
nešto da stvara.
To nije tačno, nego to navodimo kao jednu paralelu. Kao da
Bog stoji pod jurisdikcijom nekih ideja. Ne, Bog ne stoji ni pod
kakvom jurisdikcijom. On je slobodno biće. On ne mora da se
poziva na "ideju jabučnosti" kada stvara jabuku. Ovo je samo mala
divergencija da možda bolje to razumemo. Odmah na samom
početku da naglasimo da biblijski Bog ne potpada ni pod kakvu
sudbinu.
Običan ljudski razum je razum koji je dogmatično zaljubljen u
profesionalno i fiziološko - čime se on bavi (na primer:
popravljanje auta). Ali sa stanovišta ljudskog razuma, ako
pokušamo da tretiramo ovo pitanje determinacije u odnosu na
božansko biće, dolazimo do nekih problema čije nam rešenje
pomaže da bolje razumemo situaciju.
Ako postoji predodređenje onda božanska pravda gubi svaki
smisao. Ako je neko predodređen da pretrpi neko zlo i onaj koji
čini to zlo takođe je predodređen (a mi smatramo da niko ne može
preodrediti osim nekog ko je svemoguć) ili ako je Bog mene
predodredio da ne budem fin, nego da budem loš, kojim pravom
On može mene da izvede pred svoj nebeski sud i da me kažnjava.
Dakle, po zahtevu ljudske logike ne može se nikako spojiti
božanska pravda i predeterminacija. Kada bi uspeli nekako to na
neki veštački način da spojimo onda bi mi izjednačili stvari kao što
su naše disanje, naša visina, naše treptanje, možda kijanje, sa
nekim moralnim zlom koje mi činimo.
Jer, ako smo mi predodređeni da kao fizička bića dišemo, da
pod uticajem nekih agenasa možda kinemo, ako smo predodređeni
da, recimo, imamo tamne oči i ako smo na isti način predoređeni
da budemo zli, onda bi Bog takođe imao osnova da nas osudi zato
što imamo visinu 176 cm, zato što dišemo, jer mi sve ovo moramo
činiti ako hoćemo da fizički egzistiramo. Dakle, još jedan argument
u vezi toga da pred zahtevima ljudske logike ne može da se pomiri
božanska eventualna akcija da nas predeterminiše, predodredi, sa
njegovom pravdom.
Ono što je dalje vrlo značajno, naročito za vernike, jeste: Ako
postoji predodređenost, onda molitve postaju suva danguba. Mi
samo dangubimo, trošimo vreme, zašto da se mi molimo? Zašto? -
ako je sve zacrtano, predodređeno, itd. Dakle, naše molitve
postaju izlišne. I molitve za nas same i molitve za druge postaju
izlišne ako je sve determinisano i ako nema odstupanja.
Još jedna važna stvar: Ako ja padnem slučajno u zabludu, pa
pomislim da sam predodređen da jednoga dana budem u Božijem
carstvu, to mene može vrlo da ohrabri da ja dramatično odstupim
2
od ideala ljudskog bića, jer ja sam predodređen. Ma koliko ja
divergirao, pravio neke meandre u svom životu, ja ću na kraju stići
u "nebesku luku". Dakle, to je vrlo opasno ako mi usvojimo takvu
ideju.
Sa druge strane, ako ja na primer sanjam neki san, pa učinim
neko zlo - i padnem u drugu zabludu da pomislim da sam ja
predodređen za propast - ja automatski gubim snagu za bilo
kakve napore u religijskom smislu. Zašto više da se molim? Zašto,
ako nisam predodređen da budem u raju? I najveći ljudski napori
ništa ne vrede ako je Bog taj koji je preodredio gde ćemo mi
završiti.
Da sada pogledamo šta nam kaže Biblija. Biblija je uzor,
merilo, aršin, instrument koji nam pomaže u pravilnoj orijentaciji,
jer mi možemo mnogo puta da budemo u iluzijama u vezi sa
nebeskom realnošću. Šta možemo znati o Bogu i nebeskoj
realnosti osim onoga što je On nama otkrio? Zato ćemo se mi sada
držati Biblije, ali je vrlo značajno to, da već sa stanovišta ljudskog
razuma mi možemo da shvatimo da nije logično da postoji
pravedni Bog, a da On predeterminiše. Ono što je sigurno jasno
svakom razumu jeste to da bi jedino Bog mogao da perdodredi.
Ako bi neko hteo, ako bi neko mogao da predodredi, to bi sigurno
bio Bog.
Ali da vidimo koje su njegove želje u pogledu čoveka. U Prvoj
Timotiju poslanici 2.glava, 3.i 4.stih kaže: "Jer je ovo dobro i
prijatno pred spasiteljem našim Bogom, koji hoće da se svi ljudi
spasu, i da dođu u poznanje istine."
Vrlo značajan stih. Treći stih govori o Bogu, a u četvrtom stihu
se kaže šta je NJegova želja, šta On hoće. On hoće da se svi ljudi
spasu. Iz same činjenice što mi znamo da se svi ljudi neće spasiti,
automatski proizilazi da On nije predodredio. Jer da Bog hoće da
predodredi, iz NJegove želje šta bi proizašlo? Svuda oko nas bi bili
sve hrišćani, jer On želi da se svi ljudi spasu. Da se Bog pita i da je
Bog stvorio automate koje bi On predodređivao u večnoj sudbini,
ovaj svet bi potpuno drugačije izgledao.
Dakle, onaj koji jedini može da predodredi, to je Bog. A šta On
hoće? NJegova želja je da se svi ljudi spasu. Iz činjenice koju
vidimo da svi ljudi neće biti spaseni u prošlosti, a verovatno ni svi
oni koji Boga neće u sadašnjosti - jasno je da ne postoji
predeterminisanost. Bog bi možda i voleo, i kad bi Bog zaista želeo
da predeterminiše, On bi uvek određivao. Iz njega kao
najplemenitijeg bića sigurno proizilaze najbolje želje, a najbolje
želje sa nebeskog stanovišta jesu da se čovek spase, da bude u
prisutnosti Boga.
Sledeći vrlo važan stih nalazimo u Matejevom Jevanđelju,
18.glava, 14. stih. O čemu se radi? Kada je Hristos odgovarao na
pitanje: "Ko je najveći u carstvu nebeskom?" On je pozvao jedno
malo dete i govorio o tome kako mi treba da budemo kao mala
deca po svojim pobudama, po svojoj pakosti, po svojoj oholosti, a
ne po svome razumu. (Apostol Pavle je rekao: "Pakošću detinjite a
svojim umom budite savršeni.") I u 14. stihu Isus kaže: "Nije volja
Oca vašega nebeskoga da pogine jedan od ovih malih."
Ako se obaziremo na želju Boga Oca, mi vidimo da NJegova
želja nije da pogine nijedan najmanji. Dakle, NJegova je želja da
se i taj najmanji spase. Opet vidimo nešto što apostol Pavle kaže u
poslanicama: "Bog želi da se svako spase." Iz te njegove želje, ako
bi On hteo da predeterminiše, predodredi sudbiski, svi bi išli u
spasenje.
Još malo da se pozabavimo božanskim željama. Pogledajmo
stihove i u Starom Zavetu, jer postoje ljudi koji kažu da nije dobar
Stari Zavet. Ako neko kaže da Stari Zavet kao deo Biblije nije
dobar, da nije dobro nešto što je Bog dao, sa takvim čovekom
treba biti oprezan. Zato ćemo se mi truditi da i u Starom Zavetu i u
Novom Zavetu nađemo paralelne stihove koji govore o Božijim
željama.
Pogledajmo u Knjizi proroka Jezekilje, 33.glava, 11.stih, šta
kaže Bog preko proroka: "Reci im: tako bio ja živ govori Gospod
Gospod, nije mi milo da umre bezbožnik, nego da se vrati
bezbožnik sa svoga puta i bude živ; vratite se, vratite se sa zlih
puteva svojih jer zašto da mrete!" Dakle, Bog nikako ne želi da bilo
ko propadne, a kamoli da nekoga predeteminiše da ide u propast.
Ako bi ljudskim jezikom hteli da kažemo - Bogu ne pada uopšte na
pamet pomisao ili mali elemenat želje da neko propadne, a kamoli
da kod njega postoji neka razvijena želja, pa još i takva snaga, da
On predeterminiše nečiji život da ide u propast. Nego naprotiv,
Bog kaže: "Vratite se, vratite se; vi idete u propast, a Ja vama
vičem: Vratite se, vratite se molim vas, molim vas vratite se."
Iste reči nalazimo u 18.glavi iste knjige, u stihovima 23.,31.i
32.:
"E da li je meni milo da pogine bezbožnik? - govori Gospod, a
ne da se odvrati od puteva svojih i bude živ?" Znači da se vrati sa
svojih puteva, da napravi preokret svoga života kako bi bio živ. To
je ono što je milo Bogu.
I 31.i 32. stih: "Odbacite od sebe sva bezakonja koja činiste, i
načinite sebi novo srce i nov duh, i zašto da mrete? Jer mi nije
mila smrt onoga koji mre, govori Gospod Gospod, obratite se dakle
i bidite živi."
Bog otprilike kaže: "Ja želim da budete živi, ja samo to želim.
Nemojte nikad da pomislite da ja želim da budete mrtvi." Bog
kaže: "Nije mi mila smrt", a kamoli da je On predodredio nekoga
da ide u smrt. Ta ideja zaista nema nikakve veze sa biblijskim
Bogom. Možda ima sa nekim drugim paganskim bogovima, ali sa
biblijskim Bogom to nema veze.
Međutim, postoje i stihovi koji, možda nam izgleda, upućuju da
ipak postoji predodređenje. Postoji par stihova u Bibliji u
određenim poglavljima koji su, čini nam se, drugačiji od ovoga što
smo sad pročitali. Ovde ćemo čitati najteže stihove. no je da se
ova knjiga proučava ne samo zbog ove teme, već zato što je to
vrlo aktuelna knjiga koja nam pomaže da vidimo gde smo stigli.
Otkrivenje je najaktuelnija mapa za trenutak u kome mi živimo.
Ako neko hoće da tačno zna gde je stigao, gde je svet stigao po
toj mapi koju je Bog dao, on mora proučavati Otkrivenje. Stihovi
iz Otkrivenja su možda najteži, ali ako uspemo da pređemo preko
najoštrije oštrice, preći ćemo i preko onih koje su tuplje.
Rimljanima poslanica 8.glava, 28.-31.stih: "A znamo da onima
koji ljube Boga sve ide na dobro, koji su pozvani po namerenju.
Jer koje napred pozna one i odredi da budu jednaki obličju Sina
NJegova, da bi On bio prvorođeni među mnogom braćom. A koje
odredi one i dozva; a koje dozva one i opravda; a koje opravda
one i proslavi. Šta ćemo dakle reći na ovo? Ako je Bog s nama, ko
će na nas?"
Kada sada pročitamo ove stihove pomalo smo zbunjeni. Prvo
smo videli da je nediskutabilno da Bog želi da mi budemo sa NJim,
da je nediskutabilno da Bog mrzi smrt, a sad odjednom mi
srećemo takve termine kao što je Božije namerenje, NJegovo
pozivanje, jer mora da zove da bi neki bili dozvani. Osim NJegovog
pozivanja postoji i NJegovo opravdanje, postoji i NJegovo
proslavljanje.
Da možda malo ovo rasčlanimo. U 28.stihu se pojavljuje vrlo
značajan deo stiha "pozvani po namerenju." Dakle, Bog ima
izvesno namerenje, Bog nije indiferentan u odnosu na čoveka. To
je vrlo značajno. Postoje ljudi koji misle da je Bog stvorio ovaj
svet, (to su deisti) dao mu zakone po kojima će on funkcionisati i
onda se jednostavno isključio - On je indiferentan prema sudbini
čoveka. Ne, Bog nije indiferentan prema sudbini čoveka, nego On
ima izvesno namerenje. I to namerenje, celo božansko namerenje
ili plan spasenja je ovde opisano.
Zašto postoji plan spasenja? Dakle, zašto da se spasem? Rekli
smo da Bog nije indiferentan, da On nije hladnokrvan, nego je On
zainteresovan; postoji NJegova namera, postoji NJegov plan
spasenja. Kako da On spasi čoveka? Ovaj plan spasenja ima
određene etape. Koje su to etape? Prva etapa je Božje predznanje.
Sledeća etapa je predodređenje. Treća etapa je pozivanje ili poziv
- Bog zove. Četvrta etapa je opravdanje. I peta etapa, u koju još
niko nije ušao je proslavljanje - ono definitivno proslavljanje. To je
sadržano u ovim stihovima apostola Pavla.
Jasno je da nikakvog plana nema bez predznanja. To je
apsolutno jasno. Mi moramo imati određena predznanja da bi
pravili određeni plan. Plan uvek podrezumeva da postoji određeno
znanje. Koja su to znanja u vezi sa ovim planom? To je Božje
znanje da smo mi pali u greh, Božije znanje da mi sami ne
3
možemo sebe da spasemo, itd. Postoji neki skup znanja,
predznanja koje Bog ima da bi On pravio određeni plan. Ova
stepenica - predznanje i nije toliko diskutabilna. Vratićemo se na
nju posle kada budemo govorili o proročanstvima.
Druga stepenica je predodređenje. Vidimo da Bog ovde
predodređuje.
Bog kao apsolutno biće ima pravo da predodređuje. Ali šta da
predodređuje? Lepo kaže apostol Pavle: "On predodređuje ko će
biti spasen." Kako to sad? Vrlo je lako razumeti. Ovde se kaže da
je On odredio da će biti spaseni oni koji budu imali "obličje Sina
NJegova" - obličje Isusa Hrista. Ovo je najvažnija stepenica. Ako
budemo razumeli ovu stepenicu, onda neće biti problema za dalje.
Šta je to Bog to predodredio? Bog je predodredio predodredio
profil. On je odredio karakter ili profil ili tip ličnosti koji će biti
spasen. Zato apostol Pavle kaže: "On je odredio da samo oni koji
budu imali obličje Sina NJegova ulaze u spasenje." U tom smislu
postoji apsolutno predodređenje. Budući da Bog neće da ima
nebesko carstvo onakvo kakvo je danas na Zemlji, On je odredio
profil, On je odredio ko može ući u NJegovo carstvo. Svi oni koji
hoće da se uklope u taj profil, u obličje Sina Božijeg oni će ući. U
tom smislu, taj profil nam je kao neka propusnica, kao neka vrata
kroz koja mi moramo da prođemo da bismo ušli u carstvo
nebesko.
Dakle, Bog kao suvereni vladar tačno hoće da pokraj sebe ima
određeni tip ličnosti. On je to predodredio i budimo sigurni da neće
biti drugačije. U tom smislu postoji apsolutni Božiji determinizam
zato što je On vrhovno biće. On je odredio da samo oni koji
uzrastu u visinu rasta Hristova, (to je taj profil) oni ulaze u carstvo
nebesko. On je isto tako odredio da oni koji su pored tog profila ili
ispod tog profila ili koji smatraju da je njihovo biće iznad, oni ne
ulaze. Znači, i jedna i druga stvar jeste određena, unapred
predodređena od Boga i mi to znamo.
Šta to znači visina rasta Hristovog? Ne visina rasta Hristovog u
smislu njega kao Boga. To je iluzija da ćemo mi jednog dana biti u
visini božanskog bića. Ne, nego visina rasta Hristovog kao
bogočoveka, kakav je On bio ovde na planeti Zemlji. Ovo je vrlo
važno.
Šta je Bog odredio? On nije odredio da konkretna ličnost ide u
spasenje ili ne, nego je On odredio koji profil zadovoljava da uđe u
carstvo nebesko, a koji ne. To je definitivno određeno. To proizlazi
iz božanskog bića. Mogli bi sada da kažemo da je Bog neslobodan
u odnosu na taj profil. Bog nije mogao poželeti nešto drugo pokraj
sebe.
Kada je Bog to odredio, On onda zove. Koga On zove? Sada
ćemo da vidimo koga Bog zove. Dakle, kada je Bog napravio plan
On onda zove ljude. To je ova sledeća stepenica - pozivanje. Kaže
se: "On je dozvao." Ne možemo biti dozvani ako nismo pozivani.
Znači, mora biti da je pozvao. U Jevanđelju po Mateju 11,28 On
kaže: "Hodite k meni svi." Znači Bog bi želeo da njemu dođu svi,
zato On neće da niko umre, da niko propadne. On, ako stoji do
njega, poziva sve. Sve ovo dovde zavisi od Boga.
Možda nam ovo sad liči na neko naučno rasčlanjivanje. Sve ove
etape zavise od Boga. Da Bog nije hteo, da Bog nije pozivao, šta
bi vredeli naši napori. Da Bog nije hteo da nas spase, mi bi mogli
da se upinjemo koliko god hoćemo. Dakle, sve ovo zavisi od Boga.
E, a sada dolazi nešto što zavisi od nas. Neki bi voleli da i ovo
dalje zavisi od Boga, ali ovo dalje ne zavisi od Boga. Zašto bi neki
sad voleli da i ovo drugo zavisi od Boga? Zato da bi izbegli ličnu
odgovornost. Neki bi voleli da nemaju odgovornost. Zato se
nekada kaže da čovek za svoje spasenje može da uradi i sve i
ništa. Ništa u smislu da ako Bog nije hteo da ga spase on nikako
ne bi mogao biti spasen, a kad je Bog već hteo, čovek može da
uradi sve za svoje spasenje. To sada zavisi od njega. To je ta
stepenica.
Kako ovo sad zavisi od čoveka? U Mateju, 19,21 čitamo: "Reče
mu Isus:
ako hoćeš savršen da budeš..." Ima puno stihova koji govore o
ovome. Ako hoćeš savršen da budeš, ako... Ima puno takvih ako,
ako. "Ako uzaslušaš glas Gospoda Boga svojega to i to će ti biti,
ako ne budete uzaslušali mač će vas pojesti", itd. Dakle, jedan
uslov. Isus kaže bogatom mladiću: "Ako hoćeš savršen da
budeš..."
Dakle, ovde nema slobode. Ovde čovek ne može da odlučuje
jer je Bog suvereni vladar svemira i On tačno zna šta hoće u
svome domu, kao što jedan domaćin zna šta hoće u svome domu.
Međutim, taj domaćin hoće nas da ugosti u svome domu, ali zavisi
od nas da li mi hoćemo, da li mi želimo. Ako mi ne želimo, On će
ostati bez izvesnog broja gostiju. Ali to stvarno ne zavisi samo od
Boga. To zavisi i od nas - od toga da li mi hoćemo. Ako mi kažemo
"Da", onda Bog dobija šansu da nas opravda - onda tek može Bog
nas da opravda. Mi ne možemo biti opravdani ako ne kažemo
Bogu "Da", jer nema koga drugog da nas opravda. Isus Hrist koji
je položio svoj život na krstu Golgote, položio ga je da bi nas
opravdao. Zato mi moramo da kažemo Bogu "Da" i tek tada Bog
ima pravo da nas opravda.
Zašto? Zato što u svemiru postoji borba između dobra ili zla.
Po čemu bi sada Bog morao nekoga prisiliti da bude opravdan. To
samo ima, recimo, u reinkarnaciji - hteli mi to ili ne, posle
određenog broja pokušaja, pogrešaka, mi ćemo na kraju doći u
blaženstvo. Kod Boga toga nema. Pored toga Bog je i optuženi
vlasnik svemira. Jer Lucifer uvek može da kaže Bogu: "Zašto ti
njega opravdavaš kad on neće da bude opravdan? On hoće da
bude na mojoj strani. Zašto se ti toliko petljaš za njegovu
sudbinu?" Zato Isus kaže: "Ako tražite dobićete, ako ne tražite
nećete dobiti."
Bog nikoga ne želi da prisiljava ni svojom ljubavlju. On je rekao
u banji Vitervi bolesnome: "Hoćeš li da budeš zdrav?" Da je on
rekao "Neću", da li bi Hristos njemu nametnuo svoju ljubav? Ne.
Isus nikome ne nameće svoju ljubav. Ako čovek hoće, On će mu je
dati. Zato i spasenje, sve što Bog daje to je dar, ništa On ne
nameće. On ne želi da ima infatilne vernike koji će biti upropašćeni
ne znam kojom ljubavlju od strane Boga. On želi da ima zrele
vernike koji su aktom svoje slobodne ljubavi rekli Bogu "Da". Bogu
ne trebaju uništene ličnosti bilo da ih On uplaši kaznom, bilo da ih
obaspe ne znam kojom dobrotom. Ne, NJemu trebaju apsolutno
slobodne ličnosti koje će NJemu reći: "Da Bože, mi tebe hoćemo."
Ako neko može da uništi ili prisili ličnost onda je to Bog, ali Bogu
su najmanje potrebni uništeni ljudi. I mi što god uzrastamo na
duhovno viši nivo, što god smo rafiniranija bića, mi uviđamo koliko
su nama potrebna slobodna bića. A zamislimo Bog, koliko su
NJemu potrebna slobodna bića. Poništiti čovekovu volju to znači
uništiti čoveka. Zato ovde čovek odlučuje, i to Biblija stalno govori
da mi imamo veliku moć.
Kad nas opravda, onda Bog može da nas proslavi. Ove
stepenice idu po prirodi stvari. Ono što je vrlo važno jeste da
postoji nešto što je Bog predodredio, a to je profil ljudi koji će biti
spaseni, ali ličnosti nisu predodređene određene. Ono što Bogu
zadaje poseban problem u svemu ovome jeste to što On poštuje
čovekovu volju kao trajnu vrednost, jer je On stvorio čoveka kao
slobodno biće. U ovo budimo apsolutno uvereni. Koliko On poštuje
čoveka vidimo i u tome da će On u drugom vaskrsenju vaskrsnuti
nepokajane da im saopšti sud. Oni će ići u večnu smrt, ali neće
otići a da ne znaju presudu. Čak ih je i vaskrsnuo da im kaže da
idu u večnu smrt. Takvo poštovanje ličnosti imate samo kod
biblijskog Boga. Ono što zadaje problem Bogu nije to što smo mi
grešni, jer Biblija kaže da smo svi grešnici. Lajbnic bi rekao da su
to logički nespojive stvari - pošten i grešnik. On je govorio kako je
logički nespojivo stvoriti slobodno biće koje je nepogrešivo. Možda
bi Lajbnic rekao da je i ovo logički nespojivo - pošten grešnik.
Ali ovaj termin odgovara, to nije nikakav problem za Boga. Ali
postoji jedna druga kategorija grešnika, a to su grešnici kalkulanti.
To je pravi problem, prava muka - grešnici kalkulanti. Grešnik
kalkulant se manifestuje u mnogo oblika. Navešćemo samo jedan.
Nije ovo jedan jedini, ima ih mnogo. Otprilike: "Čekaj me Bože do
sedamdesete godine dok ja ovo, ono, itd., a onda u sedamdesetoj
godini, ako Ti imaš nešto od tog mog bića Ti napravi nešto, Ti si
svemoguć." Mladost i najbolje godine - đavolu, a onda ako nešto
ostane - Bogu. Nema nikakve garancije ako neko tako misli da će
dočekati svoju starost.
4
Sada idemo na sledeće pitanje - predestinacija i proroštvo.
Kada počnemo da razmišljamo o proročanstvima čini nam se da ne
može biti validnih proročanstava ako ne postoji predeterminacija.
Jer, ako se nešto mora dogoditi, apsolutno je jasno da postoji
neko ko je predodredio da se tako mora desiti. I ako krenemo od
stava da se jedan događaj morao desiti, onda ga je neko
predeterminisao. A ko ga je predeterminisao, ko ga je
predodredio? Jasno je - Bog.
Ako postoji nepredodređenost, onda proročanstva postaju vrlo
diskutabilna jer ima puno njih koji naizgled mogu da ugroze
ispunjenje određenih proročanstava. Jer ako je bilo predodređeno
da Isus umre, bilo je predodređeno i da ga Juda izda, i da ga se
Petar posle odrekne, da ga Pilat osudi, itd. Čini nam se da ne
može biti i proročanstava i nepredeterminacije, nego da mora biti
to dvoje zajedno.
Da bi smo to dobro razumeli potrebno je da učinimo još jedan
mentalni napor. Proučavanje Biblije zahteva napore. Biblija mora
duboko da se "kopa". Neke biblijske istine su sakrivene duboko,
"kilometrima duboko". Jedino što još daje snagu nekom kopaču
jeste ono što on usput iskopava. On dobija neka zrnca zlata, ali
zna da je ruda još dublje, dublje i on mora da kopa. Dakle, ljudi su
pozvani ne da budu čitaoci Biblije, nego istraživači Biblije. Da su
ljudi više istraživali Bibliju ne bi imali neke probleme koje sada
imamo.
Da bi smo dobro razumeli ovu dilemu, koja nam se čini da ima
dva roga, dva pola (ne jedno ili drugo, nego mora biti oboje
zajedno), dobro je da razmotrimo šta su proročanstva i koje vrste
proročanstava postoje. Proročanstvo najjednostavnijim rečima
jeste predskazivanje događaja koji će tek da se dese. Nekada to
bude dan, dva, deset, hiljadu godina unapred. Najduže biblijsko
proročanstvo traje 2300 godina. Proročanstva mogu da se podele
u tri kategorije: prva - proročanstva Božje volje, druga -
proročanstva Božijeg predznanja i treća - uslovna proročanstva.
Proročanstva Božije volje: Mi smo malopre govorili šta je Božije
namerenje, šta je Njegov plan. Dakle, postoje proročanstva Božije
volje. Možda nam nije jasno o čemu se radi, ali da navedemo neki
primer. Iz Božanske volje su proistekla neka proročanstva kao što
su plan spasenja, da će doći Spasitelj, da će Spasitelj položiti svoj
život, itd. To su proročanstva u kojima Bog izražava volju i želju da
spase čoveka. Prvo proročanstvo sadržano je već u
protojevanđelju koje je saopšteno Adamu i Evi neposredno posle
pada u greh još u Edemskom vrtu.
Dakle, iz božanske volje proističu određene namere i On iz
svoje volje saopštava šta će biti. Ono što je vrlo važno kod ovih
proročanstava jeste to, da ne postoji sila u univerzumu koja može
da omete to proročanstvo. Proročanstva Božije volje niko nikada
niti je mogao, niti će moći da omete. Proročanstvo je bilo da će
doći Hristos. Niko to proročanstvo nije mogao da omete. Nema te
sile koja može da spreči Hrista da ponovo dođe po svoje na
planetu Zemlju. Ovo je vrlo važno. Proročanstva Božije volje ne
mogu se ugroziti ni na koji način.
Ako je čovek slobodan, zar on tom svojom slobodom ne može
da omete ta proročanstva i ugrozi njihovo ispunjenje? Ne može.
Da navedemo jedan primer: Imate jednu šahovsku tablu za kojom
sede velemajstor i početnik. (Ovo je samo analogija. Razlika je
mnogo veća između nas i Boga nego što je razlika između
velemajstora i nakoga ko je tek naučio da pomera šahovske
figure.) Šta je namera velemajstora? Da da mat svome protivniku.
Može ovaj početnik koliko god hoće da povlači neke nepredvidive
poteze, poteze iz kojih se vidi da taj šahista nema neko znanje
šaha, može on da vuče raznorazne poteze ali će on na kraju da
primi mat.
Naša slobodna volja i naša aktivnost ne može da ugrozi
proročanstva Božije volje. Mi možemo da ubrzamo Hristov dolazak
kada bi svi ljudi ovog sveta učinili nešto što znamo da je iluzorno, i
rekli: "Nećemo da živimo kako smo do sada živeli, hoćemo da
živimo poštujući druge, hoćemo da živimo po božanskim
normama." Mi bi ubrzali i doveli do toga da se partija što pre
završi.
Proročanstva Božijeg predznanja: Ova druga vrsta
proročanstava su već komplikovanija. To su proročanstva koja
proizlaze iz Božijeg predznanja. Bog nikako ne želi da crkva
otpadne, a ipak kaže: "U crkvi će se pojaviti čovek bezakonja."
Apsurdno je verovati da to proističe iz Božije volje. On je taj koji
bi najmanje voleo da se usred crkve pojavi čovek bezakonja, ali
kaže: "Pojaviće se vuci koji neće štedeti stada." On je taj koji bi
najmanje želeo da se u okviru crkve pojave takvi ljudi, ali On zna
unapred da će se pojaviti i On nas obaveštava iz svoje ljubavi - da
znamo. Bog ne želi da budu progonstva. Bog ne želi mnoge stvari,
ali On nas obaveštava. Dakle, to nisu proročanstva koja proizlaze
iz božanske volje.
Međutim, mnogi ljudi ne prave razliku između ova dva
proročanstva i oni izjednačavaju jedna i druga proročanstva - za
njih sva proročanstva proističu iz Božije volje. Ne proističu sva
proročanstva iz Božje volje, nego neka iz Božanske volje, a neka iz
božanskog predznanja.
Dakle, na jednoj strani imamo predznanje, a na drugoj
predodređenje. Koje su razlike između ova dva pojma? Razlika je
dvojaka. Prva je da predznanje pripada razumu, Božijem razumu,
a predodređenje pripada Božijoj volji. To je vrlo važno da znamo.
Predznanje ne pripada Božijoj volji, već pripada Božijem razumu. I
druga razlika koja proističe iz ove je da predznanje ne utiče na
slobodu, na našu slobodu. Predodređenje utiče na našu slobodu -
kada bi ga bilo.
Znači, predznanje pripada Božijem razumu i ne utiče na našu
slobodu, a predodređenje pripada Božjoj volji i ono bi uticalo na
našu slobodu kada bi postojalo. Da navedemo jedan primer, da bi
ovo ilustrovali, da bi videli kako predznanje ne znači
predodređenost.
Recimo, mi imamo jednog lekara koji posmatra simptome koji
su prisutni na licu ili telu ili duši nekog bolesnika. On tačno vidi, i
može (ako je dobar lekar) da napravi prognozu i kaže: "U roku od
mesec dana ovaj pacijent će umreti." NJegovo proročanstvo
proizlazi iz njegovog predznanja. Da li je on predodredio da taj
pacijent umre? Nije. Astronom može tačno da nam kaže kada će
biti pomračenje Sunca ili Meseca. Da li je taj astronom predodredio
to pomračenje? Ne, to se dešava po unutrašnjim zakonima, a on
samo iz svog predznanja kaže kada će se to desiti.
Isto tako Bog - procesi će se dešavati po svojoj prirodi, ali Bog
iz svog predznanja kaže kada će biti pomračenje Sunca, kada će
biti pomračenje crkve. Ne determiniše jedan astronom da će se
pomračenje Sunca tu i tu desiti. Ili recimo, iz implikacija NJutnove
mehanike bilo je jasno da mora postojati još jedna planeta u
Sunčevom sistemu. Da li su te implikacije rodile tu planetu, pa su
onda astronomi jednog dana izračunali gde treba da je očekuju i
tačno su je tu i našli. Ne, jer predznanje ne znači determinacija,
ne znači određenje nego samo predznanje i ono se tiče samo
božanskog razuma. Dakle, Bog nije predodredio da se desi to, to i
to, ako to ne spada u proročanstva božanske volje.
Uslovna proročanstva: Najteži vid proročanstava su uslovna
proročanstva i prava je katastrofa kada neko i ta proročanstva
stavi u isti koš. Evo recimo, u Knjizi proroka Jeremije 18.glava,
7.stih, pogledajmo šta kaže Bog: "Kada bih rekao za narod i za
carstvo da ga istrebim i razorim i zatrem; Ako se obrati narod od
zla, za koje bih rekao, i meni će biti žao za zla koja mišljah da
učinim. A kad bih rekao za narod i za carstvo da ga sazidam i
nasadim; Ako učini što je zlo preda mnom ne slušajući glasa
mojega, i meni će biti žao dobra koje rekoh da mu učinim."
Dakle, Bog neće ispuniti to što je rekao. Šta kaže? "Biće mi
žao." To već prelazi na emotivnu stranu Boga. Postoje određena
proročanstva koja Bog kaže - uslovna proročanstva, koja
podrazumevaju čovekov stav. "Izrailjci, vi ćete biti blagoslovena
nacija ako, ako,ako,... Ako budete drugačije činili biće vam to, to,
to i to." Da li će se desiti jedno ili drugo zavisi od konkretnog stava
pojedinca ili određene nacije. Da to proverimo!
Nađimo Knjigu proroka Jone i videćemo kako to izgleda u
konkretnom slučaju, da vidimo da Bog ne kaže to deklarativno,
nego da se to što Bog kaže stvarno dešava. Pogledajmo šta kaže
prorok Jona, 1.glava, 2.stih (Bog upućuje Jonu da ide u Nineviju
5
da propoveda protiv Ninevije, da će ona biti razorena, da će biti
upropaštena, da od nje neće ništa ostati) : "Ustani, idi u Nineviju
grad veliki i propovedaj protiv njega, jer izađe zloća njihova preda
me." Usput moramo da kažemo da su kritičari sumnjali. Herodot je
prošao kroz te krajeve, negde 200 godina nakon razorenja
Ninevije, i kaže: "Ovde nema nikakvog znaka da je bila Ninevija."
Moderna arheologija je iskopala Nineviju, ogromne biblioteke. To
je bio ogroman grad. Ono što kaže Biblija to je vrlo pouzdano, ali
to je druga tema.
I pogledajmo šta je tada bilo - 3.glava, 4.stih: "I Jona poče ići
po gradu jedan dan hoda, i propoveda i reče: Još četrdeset dana,
pa će Ninevija propasti." Dakle, proročanstvo kaže: "Još 40 dana i
Ninevija će propasti." A šta su Ninevljani uradili? Vrlo su ozbiljno
shvatili poruku od Boga, pokajali se vrlo dramatično i to pokazali. I
šta se kaže u 10.stihu, kada su oni već tako odgovorili: "I Bog vide
dela njihova, gde se vratiše sa zloga puta svojega, i raskaja se Bog
od zla koje reče da im učini, i ne učini."
To su uslovna proročanstva. Sve zavisi od stava. Direktno
proročanstvo:
"Za četrdeset dana biće tako." Da li će se to ispuniti (ako je
uslovno proročanstvo), zavisi od stava.
Dakle, postoje te tri vrste proročanstava. Kada to znamo onda
nema nikakvih problema da razumemo da može da postoji
proročanstvo, a da ne postoji predeterminacija, predodređenje šta
će konkretno biti sa određenom ličnošću. Čovek, ipak, utiče na
svoju sudbinu. Biblija ističe da čovek utiče na svoju sudbinu. Kako?
U Rimljanima poslanici 10,8-13 se kaže: "Ali šta govori pismo?
Blizu ti je reč u ustima tvojim i u srcu tvojemu, to jest reč vere
koju propovedamo." Znači Bog hoće da kaže: "Blizu ti je moja reč.
Jednoga dana kada budeš stajao na mome sudu nećeš moći da
kažeš: "Bilo je to daleko od mene." Ne, bilo ti je dostupno."
Bog kaže: "Blizu ti je reč koju apostoli propovedaju. Jer ako
priznaješ ustima svojim da je Isus Gospšod, i veruješ u srcu
svojemu da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen. Jer se srcem
veruje za pravdu a ustima se priznaje za spasenje. Jer pismo
govori: koji ga god veruje neće se postideti. Jer nema razlike
među Jevrejinom i Grkom jer je on Bog sviju, i bogat za sve koji
ga prizivaju. Jer koji god prizove ime Gospodnje spašće se."
Dakle, ovde je izneseno nešto što može da se kaže da je kao
kruna svega ovoga. Tvoja vera definiše tvoju sudbinu. Ne to što si
ti Srbin, Grk, Jevrejin, itd., nego tvoja vera, da li ti vreuješ da Bog
postoji i da je On poslao svoga Sina. Tvoja vera definiše tvoju
večnu sudbinu.
U Jeremiji 18.i 19.glavi Bog je pokazao jednu divnu sliku o
grnčaru, kako Bog stalno pokušava da obnovi čoveka, ali je prorok
Jeremija kupio jedan novi sud i razbio ga pred narodom. Prorok je
rekao da je Bog sve uradio, stalno zove, stalno želi da popravi. Taj
grnčar je stalno popravljao sud. On se pokvario, ali grnčar hoće da
ga dovrši.
Tako i Bog hoće da dovrši čoveka, Bog hoće da čoveka spase,
ali ako neko ne bude hteo, on će biti "razbijen" (u nekom
figurativnom smislu). On će ispasti iz Božje ruke. On će gurnuti
Božju ruku, što znači da mi zaista imamo slobodu, da se Bog
izuzetno trudi oko nas, ali da mi nemamo jednu vrstu slobode. Ovo
je ključna rečenica - mi imamo slobodu da živimo i da biramo, ali
nemamo slobodu da menjamo rezultate svoga izbora. To je vrlo
značajno.
Dakle, Bog je uradio sve za nas - obavestio nas je da smo
slobodni, dao nam moć da biramo, obavestio nas je šta stoji iza
kog izbora, ali nam nije dao moć (to je ono predodređenje) da
menjamo rezultate svoga izbora. Ako neko sedne u voz za Novi
Sad, on ne može pred Novim Sadom da kaže: "Bože ja bih da
uđem u Niš." On mora da sedne u drugi voz.
Mi smo na autobuskoj ili železničkoj stanici svoga života. Mi
smo sada apsolutno slobodni da kažemo u koji voz hoćemo da
sednemo i Bog to poštuje. Ali mi ne možemo jednog dana, kad
dođemo pred Boga da menjamo rezultate svoga izbora. To ne
može, to je predeterminisanost. Nemojmo mislimo da nema
nikakve predodređenosti. Ima predodređenosti profila ili smera u
kome određeni voz putuje, a nama ostaje da li ćemo sesti u jedan
ili u drugi voz.
Apostol Petar je na pitanje ljudi: "Šta nam treba činiti da se
spasemo?", odgovorio: "Pokajte se i krstite se u ime Oca i Sina i
Svetoga Duha." Sam izaraz "pokajte se" podrazumeva čovekovu
slobodu. Čovek se nikada ne kaje za dela koja je morao da učini,
nego samo za ona dela koja je apsolutno svestan da je na osnovu
svoje slobodne volje učinio.
Ako autobus prikoči i vozač naleti na nekoga i slomi mu ruku,
vozač može da oseti žaljenje zbog toga, ali ne može da oseća
kajanje jer je mehaničkom inercijom naleteo na njega. Ali ako
vozač nekog uhvati, pa mu slomi ruku - to je druga stvar. Kajanje
uvek ide uz slobodna dela.
Isus, Jovan Krstitelj i apostoli uvek su govorili o kajanju, što
znači da smo mi zaista slobodna bića, a do nas stoji da li hoćemo
da se kajemo ili nećemo. Nema onog drugog krštenja bez ovog
prvog.
avatar
SION
Admin

Broj poruka : 1226
Datum upisa : 14.11.2013

Pogledaj profil korisnika http://www.youtube.com/channel/UC-_qo5qnRAEIQQH7lamfKzw

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu